Стармали

142

ч стармали" број 18. за 1884.

Другом приликом видио је исти где се чешља тетак четЕом са гвозденим зубићлма, па ће га запитата: А јел' тетак, зар се и људи чешљају са чешагијом? Опет једном, Еада се мама са „рајзпулфером" пудеровала гледало је дете Мирво пажљиво посматрајући маму, па ће једном запитати: А јел' мама, па зашто меће тетва маломе Богдану то исто на г ? (табло). Мати. А где је сланиЕ, Сокице? С о е и ц а. Сеочио је са стола, па се разбио.

Песме једног калуђера *) I. Немам гласа немам срца немам снаге немам моћи, да до тебе душо моја ј полету могу доћи. Од зорице до вечера мислим на те сваког дана, и у ноћи тебе сањам дико моја закључана. И у гаколи и у цркви у заносу светог плама, ти <■' једина моја мисо ти ми вера иад верама. Ти си узор мог живота ти си онај дух мој свети, ти си узор свега знања паметнији од памети. Ти си слика мога лика ти си округ мога ума ти си срећа над срећама дивни кључе — од подрума. II. Еаже за ме свет пакосни да ја пијем много, ја то нећу порицати, како би и мого ?! Јест, да пијем али с водом кад ми дође згода, пет трећина само вина а све друго вода. III. Ал би воло да сам чеп био б' увек бар мокар, или да сам макар врањ ил славина да сам бар, Још би боље било, гле, да сам буре ил бокал ал најбоље било б' још да сам вино ко кристал.

Гиган.

Из позоришта. Један господин седео у позоришту у партеру. Пред њиме сеђаше нека госпођа, која је имала шешир на глави, а тиме му је меого сметала да види шта на позорници бива. Господин је замоли да шешир скине, но она се чињаше и невешта. Онда јој он шапну: „Поштована госпођо, ако не скинете шешир, узбуниће се цела публика, па ће вас натерати да морате шешир скинути." Но госпођа се чини као да не чује. Онда господин узе свој шешир (цилиндер) па га мету себи на главу. — Чим је то урадио, сви еоји су иза њега били повикаше гласно: Шешир доле!" Госпођа, која се није освртала, мислила је за цело да се ти гласи ње тичу. ПоЕуњи се, па скиде шешир. Бадава; — мајсторија козе пасе.

Моја прија Сара. То вам је жена! као змај. Пије као гуја, пуши к'о Турчин (ал само по где кад), сама тера кола увек, Па Еаво изгледа и аЕо увев ради ! Једаред прошао шваба Ероз нашу варош К. па сусрео се с мојом прија-Саром. Она са пуним, а ои с празним Еолима па опет не ће да сврће с пута жени, к'о вели нек она цурукне, Море швабо уклони се с пута!" Не да њему враг мира „Ја не ће, ја не може! „А шта не ћеш" повиче моја прија-Сара, сеочи с кола, па све бичем швабу по очима, а он све јауче. Свупио се свет, па се смеје. А Шваба, да би се оправдао и некако дао себи удовољства" све трчи око кола и виче „то не шена . . . Ја ! то не шена, то је мушко

и

П-

а Р-

*) Случајно се десило да је у 17. броју изишда од ових песама 1У-та, а изоетале прве три.

Наши ситнији малери, Кад је умр'о преклане Наш натарош Дина, Ми мишљасмо; Сад ће нам Остат' више вина. Ал нам није суђено Да терамо кера, Кол'ко ј ' гут'о Дина пре, То сад с лозе (пре нег зре) Строши фииоксера. А што од ње остане, То попије слатко лане Нов натарош Пера, И жена му Мера, И њезина ћера Са седам ш . « . ера.

Бакота.