Стармали

170

„СТАРМАЛи" БРОЈ 22. ЗА 1884.

ОВОМ Еикиндском ирограму, евала браћи и сестрама Панчевачким, који овако сјајно иотпомогоше Еикиндску дворану! Не знам шта ћу пре да похвалим у овом оделењу. Ако ћу вам описати који красни ћилим, може се наћи увређена она чаробно везена ћорћелија; ако ћу похвалити који дивпо израђен ј о р г а н, намргодиће се на мене која богато везена з а в е с а; ако будем по заслузи преузносио који уметнички израђен простирач, даће се на жао којем свиленом ј а с т у ч и ћ у, који је тако исто заслужио, да га чочек од срца нохвали. С тога ми ништа друго не преостаје, него да укратко кажем : Кикпнда је дика наша, Панчево је понос наш, а цела околина њихова је радост наша, дај боже дуговечна била и Србину добра донела ! Слава им ! На трећи врати дочека ме трећа госиођа, одбор* ница наше добротворне женске задруге, и уведе ме у дворану трећу : Нови Сад и околина. Кад сам се видио у Новом Саду, како је врућина била, чисто се не би срдио да је онај једап асталски чаршав б о љ е одговорио својој задаћи: т. ј. да је на њему била која чаша хладпог пива, те би онда и ми мушки, који се не разумевамо много у женским пословима, одмах познали шта ј е, те не би од асталског чаршава помислили да је можда јастук, пешкир или да је златна капа. Што је у овој дворани најкраспије и шго највише у очи пада, то је ,осим госпођа одборница) она дивотна колевка, шго ју изложи наша новосадска добротворна женска задруга српска. Само што ова колевка по евојој скупоцености није за обичну децу, него би пасовала за децу какве велике господе, на пример каквог министра, те да се за рана још на љ у љ а њ е научи, јер му се као министру често може дешавати да се љ у љ а, па добро је да се из малена министарско дете на то научи, да неби добивало после несвестицу, кад со на министарској столиш®д!®етжж осАЛо Ремек-женидба мајстор Митина, — Слика са села Има у нашој околини један човек, коме јејош бабица, кад га је на крштење носила, нрорекла да ће бити кројач (јер је прстићима тако мицао, као да маказама сецка). Он је то ваљда још онда утубио у главу и доцније, кад му је већ било седам година он је почео да уздише за кројачким занатом. Али због разних случајева није могао ни у школу да иде а камо ли на занат, — па ипак Ге он цел своју постигао и данас се о њему већ и у „Стармалом." нише, као о мајстор Мити кројачу. Кад је Мита до визитације нађикао, судбина га гурну у канонере. У солдачији научи мало крпити, петље пришивати, а по мало и писати. После три године његовог солдачког живота, епремала се на светском позоришту она невесела игра, окупација Босие и Херцеговине, која повуче и нашега Миту као добров —, хоћу рећи зловољног глумца у те крајеве. У Босни је он, као добар војник илао доста шта да види и учини Како је ушао у Босну отсекао је једном турском аги главу, али ага то није ни опа-

ци љуљало буа;е. А да је ова колевка најзгоднија баш за минисгра, то је и с тога, што сваки министар, (осим оних збачених) има свој „портфељ", а за ову колевку треба заиста добар „портфељ* имати, јер јој је вредност 1000 фор. Осим те колевке и њене везиље јунакиња је ове дворане још и славна везиља Ката Лончарева из Меленаца, за коју се с правом може рећи, да има златне руке. Ја се баш не разумем у шлингерајима, немам ни појма о везеном зарукављу, не разбирам за шарене кецеље, али кад сам видео златом везену либаду и златну капу, што је Ката извезла, ја сам одмах веровао оним „наименованим" речима, да има момената кад човеку „ум престане радити," јер ово је заиста — што но кажу да ти „стане памет." Но и други радови женски заслужују, да пм се човек диви: Погледао сам на многи примамљиви ћилимац, бацио сам око и на многу женску кошуљу, видио сам и многи мек јастучић, има и врло згодних завеса за прозоре; али ко ће то све побројати! То све треба видети па ћутати, јер описати се не да. Четврта је соба: српски грб: јер ту је одређено, да буду четири места, која се почињу са С. А то су она четир С, што на српском грбу стоје и значе: Само Слога Србина Спасава. А која су то места: Суботица, Сомбор, Стапар... Добро, добро, рећи ће ко, то је само три, а где је четврто ? И у каталогу су само та три у наслову споменута, а четврто се по себи разуме да је — С е н т о м а ш. Само што је редакција каталога овог неком штампарском погрешком Сентомаш изоставила, те тако изгледа, као да Сентомашани нису ни једног пешкира изложили, којих бар имају доста код толиких сватова! Ал' најпосле ја не замерам Сентомашкој браћи, што нису ништа изложили, јер они су љ у д и, они се баве само мушким пословима, јунаштвом и т. д., зио, него онако без главе потрча за Митом и трчао је неких 40 корака, а још би и даље да му није његова рођена глава викнула: Доста море; остави што и другима!" — После заузећа дебљих и тањих позиција као врстан канонер гледао је на дурбин еда ли од куд Хаџи Лоје, а наравно, као и сваки ваљан војник, све је нешто тежио за својим завичајем, те је тако почешће окретао дурбин према Бачкој и догледао је сва бачка села, на их је и нознавао, шта више познао је и поједине људе у истима местима; познао је у месту А. кућу свога оца, баш је у исти ма са вршаја скидао малу сламу. И сестру је видео како носи навиљке са неким Швабом из Кишкера, — овога је сигурно иознао по брковима. Познао је и кућу покојнога Наума Нићетиног и у авлиЈИ Наумову кћер, баш је у исти мах изнела две сламње столице нред кућу на сунце, метула на њих тепсију са гибаницом, да боље ускисне; до душе, ове су све куће сунцу окренуте, даклем могао их је видети. Видео је он још и друго којешта, али ја то све, због ратпог времена, нисам могао побележити. Кад су се босански „Каићег"-и повукли да се мало одморе онда је и мој Мита тамо постао излишан; пустили су га некг иде од куда је и дошао, а ако је што уграбио то је његово и тако се он сретно врати кући. Ту није