Стармали

182

„СТАЈМАЛИ* БРОЈ 23, 8А 1^84,

Епиграми, Госпођици Цвети. Госпођида Цвета, Несме да се гаета, У вече сама; Па и има зато, Пратилаца јато, — Место гардедама. Јецина туга. Тарућ' сузе, једном рече, Своме мужу Јеца, Сретна б' била, да ме љубиш, К'о што љубиш кеца. Р —Н — 0. „Е п и л г р а м. Радић је хтео еписконију; У место ње доби епитимију. Е пио овде Е пио там', Ал бар ми даде штофа За један епиграм. Г. Ана: Од момака бјежи Ана Ко од крста ђаво ; Ипак за то, сваког дана, Наштирка се здраво. Сава: Разуман је, паметан је, Досјетљив је Сава, Чим лекцију коју не зна Заболи га глава ; А у школу ђак ни један Болан доћи нећс, Мјесто школе, у „биртију" Савица се креће. Нека сека. Фалила се нека Поносита сека ; „Све би момке потопила — Кад би била река." Варјача. Ности: Клонуо је, дршће Коста, Нема више снаге, Опаоност му прети Сутра ће умрети, (На грудима драге.) Варјача. Олги: Фалила се нека Госпођица Олга: „Све би момке потопила Да сам река Водга." Варјача.

Ацина мука, Ала је то жалосно! — Тужио се Аца Ишао би на бал, Ал нема новаца. У сви осам џепова Ама ни баука; Хтедох дегод да узајмим, Ал узалуд мука: Јер од непознатих Не даде ми нико; А ко ме п о з н а ј е, Не да ни толико. 3—ија. Вешта оцена. Неки сељак имао је прилику да вид* једну лену слику, која је представљала леп предео са шумарком и потоком на коме је говедар појио краве. Сељак запита једног господина, који се ту десио : „шта кошта така слика?" — Овај му одговори да така слика може стати 1000 фор., а можда још и више. Сељак се тој великој цени није зачудио само је рекао : „Наравно, са кравама заједно."

Па реци, да нема право! Мој пријатељ Панта, кад год се вози на жељезпици из Карловаца у Н. Сад, увек седае у први вагон (таки иза лок мотива); питао сам га зашто тако чини, а он ми рече : зато, да што пре стигнем у варош.

Искреност међу пријатељима. А. Шта ведиш, — кад би ко побележио све оно што ти не знаш, ала би то била д е б е л а књига. Б Имаш право, Али кад би ко побележио све оно Ш1о ти знаш, ала би то била т а н к а књига.

Са егзецираЈЕајтнант Н., о коме се само толико зна да није изумео барут, поучавао је једном своје рекруте у егзецирању. Оштрим гласом заповеди он да свако дигне десну ногу, — сви тако и урадише, само се нашао један наглув војник, који у место десне подиже леву ногу. Лајтеант опази у глиди две ноге подигнуте у вис једну поред друге, сав позелени од једа па се продера : „који је то сакрменски угурсус, што је подигао обадве ноге?"