Стармали

„стамали" врој 2У. за 1884.

новат иоложај бно зг тебе и опда, кад бп ти ко ка- I зао, да су то све најноштенпји људи на свету, а камо ли кад би зпала, да су то све сами пајвећи злочинци из целе Европе, да су се ту стекле убијце из свију крајева паше земље, да је опо једно Шпанга, па до њега Пптиљ и Берец, а после редом Фрапцешкопи, што је убио ппсмоношу, да му отме новце, па некп дерап, што је убио рођену матер, па Шенк и Шлосарек, што су убијадп девојке све па туцета и т. д. Је л' да би то страшно бпло ? А видиш, драги чптаоче, ја гам се ономад у таквој с< бп налазио. Сам сагцпт бејах у томе грозноме друштву. Францешкопи је упр'о очи на мој џеп, где треба да стоји буђелар, Шпанга и његова компанпја само што по заиска кључеве од Вертхајмове касе. а Шенк се чпсто једио што нпсам девојка. Истипа, то је било у кабинету ВелтеоЕОг ,иапоптикума" и убијце те беху само од в о с к а, а но од крви и меса (јер пм је ове Козарек исцедио), али су ипак 5а"0 страшно изгледалп, да би им н восак цедпти ваљало. Њихове воштапе очи и образи, тако су живи били, да сам чисто мислпо, да се налазпм усред Бакоњервалда или га врх Баистола, пак ме дотичпи Пештапски касири или члановп управе каквог горњег новчаног завода опколели ! У први мах сам се тако поплашио, да сам се већ бпо иокајао, што нисам ого мало крајцара, гато имам, поклонио дан пре пародпом позорншту, боље него да ми их сад овн лупежи отму, али кад сам се уверио, да су онн саме пеме воштане слпке, онда сам се одмах престао кајати, п усудио сам се ближе им у лице погледати. Сравњпвао сам их, да видим, еда ли има чега карактерпстичпога, чега истоветпог у спољашњој физиопомији овпх страшила светских, и нађох заиста нешто, што је код свпју једпако, пађох, да сви од рода спадају у ону класу створова божијих што се зове — ч о в е к. Сви су оип на једап начип постали, свеје. њих мајка под срцем својим носнла, у боловпма нх рађал;», својим млеком одојнла, љуљушкала па топлом крилу своме, певала пм песме кад их успављивала п будила п све своје паде у њнх уливала, да ће јој бити стубови старости њене. да ће јој вратитп пегда храну материњску, да ће нм душу пунпти радошћу милипом ii поносом .... Алп ах ! . . . Њих дапас излажу као пајвеКе злочипце и страшила светска. „У место срца — г у ј а, у место душе — б е с !" На чуну, Ој иа мору појезије где је ако широк пут, птове лађе и галије на све страпе, бог зпа куд. Па међ толким галијама плови и мој лаки чуп, пакићеп је песмицама. ма да иије увек пун.

Без засТаве брода није опа му је част и штит, и па мом се чуну вије српски борјак попосит. Пе питај га камо броди пе питам га баш ни ја камо њега судба води то бог свети само зпа. Плови, чупз, не посрпи на широком мору том, па кадкада тек се сврпи пристаништу: Стармалом. Гиган.

Славном уредништву „ Стармалог." у Ее-чгу. У бр. 101. „Заставе" папао ме је дописник из „Иосавине" врло жестоко због једне белешке у Вашем цељеиом листу о меценату нашем г. Васи Јагазовићу. Молим сл. уредпиштво да ми изволи овде потврдити, да ја не само да писам писао ону белешку, пего да нисам нмао никаква утицаја ни за примаље или пепримање опе белешке у лист, што је изишла у 21. бр. „Стармалог" под рубриком „Пуслице". У Н. Саду 17. октобра 1884. С поштовањеп Абуказем. Драге воље потврђујемо, јер је истина, да г. Асуказем, нити је сам нисао белешгсу у 24. бр овог листа, у којој се помиње име г. Јагазовића, пити је имао икаква утицаја па примање или непримање исте белешке. Број 161. „Заставе ' још пам пије дошао- до ругсе, на да бн могли одговорити на „нападај" који се сад уредништва о. л. тиче. Али чудити се можемо, ако је ко у оним речима пашао пгго увредљиво по г. Јагазовића. Случајпост та, што г. Ј а г а з о в и ћ има баш то име које има, — и што се место његова избора зове : „Бошњ ац и", то је дало новода писцу оие белешке, да начипи онај (ако хоћете и рђав) калембур; а смисао тога калембура могло је бар ур дпиштво „Заставе" схватити (и тај „нападај" не примити); јер, да су Бошњаци кроз толике векове г а зк е п и, то нам је свима и сувише познато, а како је данас тамо, то уредпипггво „Заставе" може начитати из дописа, који су изишли у бројевима 155. и 153. — „Заставе". Уредништво „Стармалог". Исповест, Даклем Старчевић је метуо руку на срце па нам се исповедио. Било је, вели време, кад је он мислио да пема Срба; после је било време кад је м и с л и о да има Срба. А сад се уверио да их заиста има јер види да руше домовину. Да ли опи домовину руше или не руше, то метимо за сада на страну, еле доста тога да Старчевић само оне признаје који што руше. — Али онда пам је опет чудновато, како пас пе призппде и опда, кад смо ружили и срушилн бана Гауха?