Стармали

234

,,стармали' број 30. ЗА 1884.

лако и на сугреб какве господе касира, који су се упутили од Будапеште преко Брестовца и Сурчипа у Влашку да отворе онде бирцуз или берберницу; или би могао онако у помрчини натрапати па какав лек од колере и других неких болести, јер кажу да се и наука о тим болестима налази у великом мраку (па кад се налази, треба да је н а ђ емо већ једанпут!) Али није ни на д а н у увзк баш пријатпо и пробитачно правити „шетње". И ту човека може да задеси каква незгода, тако да бн често волео баш да је мрак и помрчина. Тако на пример дању може човека лако да опази из далека какав к р е д и т о р без резона или каква с:ара познаница, коју би хтели да заборавимо ; дању мож,е да нас обрлати какав добар нријатељ на улици, да му потпишемо векслу ; на дану нисмо сигурни ни од каквих лепих и умиљатих одборница, које купе прилоге на какву добротворну цељ ; дању може и да ме ухвати на сокаку какав шаљивчина, те да ме шчепа за гушу и не пусти, док не саслушам и запамтим свих седамдесет и девет најновијих анегдота, које су ископане у развалинама Помпеја и Херкуланума или које је цару Александру Великом приповедала његова покојна стрина, а све те анегдоте приповедају се у таквој Форми, као да су се ономад догодиле у Кусићу или у Бачинцима (већ одакле је дотични досетљиви приповедач) ; дању може човеку при „шетњи" и то да пасира, да у расејаности прође покрај цркве па сврне у кавану, или да случајно мимоиђе апатеку па да оде у бирцуз; даље се може десити, да човек на велики петак или иначе у постан дан сретне каквог м а с н о г калуђера, и опет обратно, да на божић или ускрс сретне м р ш ав о г списатеља. Ш®ДЖ0«ЖЖ Чикина љубав, (Продужење.) Једва једном дођоше к себи, те отрчаше до друштва, и доведоше помоћ. Кад видеше у каквом је положају чика Миша, ни на небу ни на земљи — ту није било шале, јер ако капут попусти, љоснуће чика Миша потрбушке доле на земљу. Шумар и Миличии брат попеше се горе, али никако да курталишу чика Мишу са коца. Тада се досети шумар, те раскопча чика Миши капут. Он извуче најпре Једну руку, а друга по томе сама испаде, и тако га полако спусте доле. Капут му са коца сад лако донесу. Чика Миша је био блед као крпа. Страх му је попио и последњу кап крви из лица. И девојке се биле уплашиле, па нису смеле ни за живу главу казати, да су оне наговориле чика Мишу, да се пење на дрво; јер би извукле добру лекцију од својих матера. Сиротом чика Миши узмутио се цео стомак, па му је позлило, он је морао лежати. Девојке, кад су избегле друштво и у шуму заишле цериле су се као луде, како чика Миша виси на коцу, но опет су га сиротог жалиле, јер су га сваки час надгледале и нудиле час овим, час оним.

Све је то дакле могуће, алн је ииак д а н — д а н, а н о ћ остаје н о ћ. Ноћу треба с п а в а т и (преида многи и дању и д у н а п р и д и к у); ноћу треба своја врата добро закључати (прзмда многи богаташи испред сиротиње и дању врата закључавају); ноћу треба своје тело одморити (премда се нашп калуђери и по цели дан одмарају); ноћу треба пустити вашке с ланца (премда многи српски с е ј м ен и и дању пуцају на невине грађане); ноћу треба да је мир и тишина, да се ништа о нама не чује, као да нисмо живи (премда многи санитетски одбори, ни сад у време колсре, не раде ништа, и ништа се о њима не чује, као да пису живи); ноћу се д у ћ а н и затварају и нико не идо да пазарива (премда многи наши људи морају и дању да затварају своје радње, јер због чивутеке коакуренције не иде код њих пико ни да пазарива). Из целог овога следује, да је данас готово рећи све једно, шетао ко дању или ноћу по Новом Саду. Дању може тако исто на неприл ше наићи као и ноћу. С тога и ова моја ноћна шетња може код „Заставиних" дописника тако исто рђаво проћи, као и оне, које сам дању правио, шта више и оне к ој е н и с а м п р а в и о ј а. Ал' тако је, кад уредник заборави и на оне пријатеље, који оу с њиме заједно псалтир учили, у цркву ишли и заједно у цркви клечали (на Дове), и у школи (и радњим даном), па заборавивши то, пушта у свој лист и против тих пријатеља из детињства очевидне лажи и неправедне нападаје, које неће ни онда да опозове, кад се са најодличније стране и сам увери, да дотични дописник није имао право, него је управио нападаје своје на фаличну адресу. То заиста није ни мало „нобл" ни кавалерски. Њему је било свега доста. Он је једва чекао да се врате дома. И Милева и Милица биле су нрема њему врло љубазне, те му је то олакшавало њзгов положај. Чика Миша је молио, да се у вароши не приповеда његов гимнастички покушај; али ко ће запушити свету уста, ко ће задржати Милеву и Милицу да не прсну у смеј, кад ма која повиче : охо ! Напослетку, да се неби нашли увређени они, који долазише к њииа у друшгво а нису знали за тај догађај, а виде да се ове две зацене од смеја; морали су казати зашто се смеју. Тако се то рашчуло; а чика Миша, није се два месеца дана показивао свету; он је само од куће у канцеларију, а из канцеларије кући ишао. Друга разговора до званична, није ни ским хтео говорити. Био је сувише озбиљан. Докле је год осећао и најмањег трага на своие телу, није хтео ни да зна, за Милеву и Милицу. А када га је све прошло, када се опет могао укочити, када му се ребра залечила, и огуљена кожа зарастила, онда је почео распитивати за девојке. Пошто је свако знао важан догађај његове љубави, то му је одговорио, да су девојке Милева и Милица од неког доба врло забринуте, тужне и слабо се дају видети. Увек седе код куће и туже се једна другој. Час сепосвађају, те криви једна другу, а нико неможз да докучи, шта је то!