Стармали

„СТАРМАЛИ* ЗРОЈ 30. ЗА 1884.

У ш т и п ц ж. §. Бадава! С Милетићевим именом мора увек бити скопчана нека б у н а. Ено и сад има у Вршцу некн Милетићев б у н а г>. :Ј: % □ Нека полиција пази, да није тај Милетићев бунар снојен подземним и испод мора телеграфом (кабл) са американском ренубликом; ја не верујем ^а је тај опасни буиар без кабла. * * & + У базару, што је назидан на месту, где је био владичин двор, отворена јетрговина сакујњским п о с у ђ е м; шта ли ће се, боже, од сада к у в а т и у владичином двору? Но н е с л а н е ствари ваљда неће бити, јер је одмах ту и солара. * * * □ Ако ће се што кувати у ствари наше а в т он о м и ј е, онда би само желели, да је не однесу у онај трећи дућан (где се продају мртвачки санду ц и). * * * — Даклем кад у Панчеву скупштина није изабрала професора, кога би Камепко хтео, онда он проглашује (п о с л е избора) да скупштина није надлежна. А да ли је била онда надлежна, кад је укинула и последљу своју вероисноведну школу? * & & у. Загребачки и У1епас" донесе ономад белешку, где грди „Србобрана" и вели да је излишан; одмах за тим донесе „Србобран" повећу белешку, у којој препоручује нашој публици лист „Ухепас" и доноси цео садржај му. Е сад реците, да нисмо ми Срби великодушни! Чика Мвша се насмешио. Његово срце почело је опет друкчије, да куца. Сада га је опет жеља вукла, да се поврати девојкама: он је унапред себи представљао, каква ће то велика радост бити. А прилика му се дала. Сутра је Милегин рођен дан. Он наручи код баштована лепу киту цвећа — што ће бити знак измире и старе љубави. Чика Миша врло се лепо обукао. Купио је нове рукавице и нову пошу. У 12 сахати носи пандур за њим цвеће; а кад су већ били до стана гђе Момчиловићке, прими чика Миша цвеће у своје руке, па ће сам душом и телом да цвеће унесе и Милеви преда. Звони на врати. — Милица отворила горе свој прсзор па гледи ко звони на Милевини врати. Оеа се задивила, кад је видила чика Мишу са пукетом. — Она виче од горе, „честитам, честитам." Чика Миша чује, ал се чини невешт. — Једва чека да се в^ ата отворе. Деца пролазе па стала, гледе у чика Мишу и његов пукет, па се смеју. — Он се једи на децу. А Милица виче од горе опет: „Честитам, чика Мишо, честитам!" — Чика Миша се опет »лши и невешт, а неваљала дечурлија дошла за леђа, на га дрпају за репове од Фрака, велећи: „Ено вас она врајлица нешто пита 1" До врага децо!" диже штап чика Миша, у то се от-

* * * X Него кад би сад „Јавор", „Преодница," „Стармали" и други наши листови изгрдили „Србобрана" онако као што је то учинио „У1епас," ја сам љубонитљив, да ли би онда „Србобран" и те с р пс к е листове споменуо и препоручивао?

Ћира. Шта велиш о „лажноме пророку" ? Спира. А шта ти велиш о Гордону ? Ћира. Мени се чини да би ова два човека могла сада своја имена изменути. Спира. По томе би се онда енглески генерал звао : М а-д и, а лажни пророк звао би се Г о р д-о н. Ђира. Но, — па зар не би то боље доликовало!

Ћира. Даклем Будапештански капетан, управптељ тамошње славне полиције, господин Тајс, отишао је на урлауб. Спира. Да. А знаш ли ко ће га међу тим заступати? Ћира. Знам. На чело славне те полиције стављен је неки г. Рекап. Тако сам бар читао у новинама, Спира. Хм ? хм! РекагИ То ће јамачно бити штампарска погрешка ; —- јер на челу те полнцпје не може сада ништа друго стојати него : Рессата !

ворише на Момчиловићкини дворови врата,чика Миша нехтеде ни главе подићи на Миличин прозор, већ оде у двориште. — А, чекајдер се матори љубавниче, искијаћеш ти то мени, цикнула је Милица. Осветићу се ја теби! Чика Миша је грациоз о ушао са пукетом унутра. Учинио је два, три нобл кникса, приступио је Милеви и са дубоким поклоном предао јој је пукет. Тада се ставио у запету позитуру и рече: Ко што мирис из пукета тече, Ко што жуљ нам меку ногу пече, Ко што оштар нож нам колач сече, Ко што оков на сужнику звече, Ко што грешник пред иконом клече, Ко што овце пристрашене мече Тако моје срдашце лелече, И честита рођен дан и вече! — Браво, браво ! повикала је иза леђа Милица, која се одмах за чика Мишом увукла у собу, та то је прекрасно. Ви сте чика Мишо појета, појета, та то нисмо ни знале. Чика Миша се озбиљно накашљао, па ће тад скромно: „Ето тако, кад и кад, та наравно кад ме осећаји изазову!" — Јелте чика Мишо, рече смешећи се Милица, зар ви нисте чули, када сам вас озгоре викала. „Нисам, нисам," рече чика Миша збуњен.