Стармали

236

„СТАРМАЛИ" БРОЈ 30. ЗА 1884.

да

Ђука- Јеси л' ти приметио Панчево баш напредује? Шука. Напредује? Та ја бих пре обратно рекао, да , Ђука. Не, не, него баш н а п-<р едује: Ено дописник ,,3аставин" - (бр. 169.) пре него што је „Стармали" и казао своје мњење о њиховом фамозном иг.бору професора, већ га уједа унапред, видиш дакле да н а п р е д у ј е.

Ђука. Јеси л' чуо да колера у Паризу. . . Шука. Пст, ћути! Ђука. А зашто да ћутим? Шука. Немој да те власт чује, јер ће се поплашити, те одмах дати да се остваре сви они закључци што их је санитетски одбор још ј улиј а месеца донео.

И В Е Р Ј Е, Из једнога места у Бачкој, које је далеко од Т у р и н а у Италији, пишу нам, како су људп онде практични. Они основаше „читаоницу" и узеше собу у кући једнога трговца-биртдша, за коју чланови готовим новцем плаћају. Чланови своје кућевне новине восе у „читаоницу" сами, а њихов „хаусхер" речени трговацбирташ, завијау њихбиберипаприку. Чланови се дотле картају и пију, а газда њихов је задовољан, што поред кирије има још и бесплатну хартију за завијање. Ово до душе није смешно, ал' је практичан миг за друге „хаусхере" читаоница' српских.

лл I Учитељица ће запитати једну своју ученицу: — Реци ми, Зорка, како се зове она страна, од куд се сунце рађа? — Исток. — А како се зове она страна, где сунце залази? — Мрак. — Ваљда није тако? — Јесте, јер нам оданде долазн мрак.

Каменков дописпик из Панчева у бр 169, „Засставе" запиње сваки чао о „Стармалог", који још није ни рекао своје мњење о оној ствари, о којој је реч у допису, и иронише „одабрано друштво" „Стармалово. " 0 боже, боже, а кад је Каменко издавао „Жижу" са и ст им „друштвом", које сад „Стармалог" пише, како је онда то „д рушт в о" њему добро било! Што онда не рече у позивима на претплату на „Жижу", да то „друштво" не ваља, те би га се публика за времена клонила. Него молимо штовану публику, да она мало развиди, к о се од оно доба промеаио: да ли то ,,друштво" или господар Каменко?

П у С Л И Ц е. Ако још дуго усграје овакав мир, т. ј. ако још и даље буду расли војени буџети, онда ће европске велесиле — не једна другу — него свака себе убити тим б у џ е т ииама.

— Та наравно, упаде Милица, штудирали сте те ваше лепе стихове, ко што жуљ пече, и овце нече, и нож сече; ала је то заиста дивно. Али збиља, видиш како ти је чика Миша лепо честитао чак и вече, па позови Милева чика Мишу довече, та и тако нам није давно био у друштву. — Наравно, рече Милева, то би ја и тако учинила, али кад си ме опоменула, онда молим чика Мишо да ми пружите руку — ја вас лепо позивам, а ви за знак долазка и потврде, етисните моју руку. Чика Миша је прихватио Милевину руку и принео је грациозио својим уснама. „Ја потврђујем овим да ми је позив врло драг и да ћу доћи," прошапута чика Миша тихо узданув. Тада се окренуо и Милици, као да би хтео старо изравнање да предузме. — Оставите се, рече Мизица, ја сам се потпуно уверила да је ваше срце запело. Силом се неда ништа. Ја желим да останемо добри пријатељи. Чика Миша је био усхићен: „Добра девојко, ти си прави анђео, ох, чисто би те загрлио на своје груди." — Није нужно, упаде му Милица, још нисам то заслужила, ја се надам чему и другоме . . Чика Миша се морао опростити и поћи да руча, а тврдо је уверио све, да ће одиста довече доћи. Милица је себи предузела, да сасвим залуди чика Ми-

шу, као да га Малева воли, па онда да му одиграју шалу. — Милева је пристала на све. Када су се увече сви гости иекупили, наравно да није ни чика Миша фалио. Данас је чика Миша тако феш као каква девојка. Али се још једаа особига промена на чика Миши опазила. Досад је ноеио оцмољзне бркове, а сад их је погсекао, па с једне и с друге сгране подбријао, те изгледа као парче прилепљзна фласгера. Чика Миша се подмладио повикаше сви; а Милица стаде пред њега, па изусги : шармант. „Ох то је божанствена реч, шариант ! . . јелте како је то звучно: шармант! Ти си Милицедражесна девојчица." — Јест, ал ви за то опет боље волете Милеву, рече мазно Милица. Чика Миша не зна шта ће на то да каже. Али Милица није ни тражила од њега одговор, она га ухвати под рукупа рече: „Имам с вами важна договора." Они седоше на један диван и тамо су се дуго разговарали. Међутим је и вечера дошла те се вечерало. Ту се заподео разан говор. 0 позоришгу, о балеви, о песништву, о свирци; у том дознаду да чика Миша свира у флауту. — Боже мој, новиче Милица, ала је то красно, та Милева умире за флаутом. Чика Миша се већ накашљао. Ове му иде по вољи, а Милица му тако иде на руку да не може боље бити. Милицу би позлатио да може. — Оп је већ сигуран да га