Стармали

„СТАРМАЛИ* БРОЈ

30. ЗА 1884.

237

Ето ти га на! Шта смо сад опет чули од г. министра Калнокија. Да се од Бисмарка само моралној номоћи имамо надати, ако нас осигуран мир у какав рат заплете. Сачувај нас дакле, боже, каквог неморалног рата, коме ће само помоћ бити морална!

Господин беЈМес! сад се већ тако извештио, да је ономад једног оеуђеника за два минута изврсњејше обесио. Међер г. босански оштросудац (8сћаг&1сћ1ег) могао <5и у својој струци бољу сведоџбу добити, него они цивилизатори, који шест година просвету сеју, а све већу таму жању. Бочари су се негда прославили што је тамо био леп обичај, да најпре туку, па онда да суде. Председник српске панчевачке општине прославиће се тиме, што најлре наређује гласање, па тек онда броји имали довољан број скупштинара.*) У Темишвару су ономад једног господина запопили који није свршио богословију. Тако и треба, — нека се зна у каквом добу живимо. Еије ни Анђелића подигла богословија до натријаршије, — већ нешто друго.

Маџарски лист „Вотгет Јапко" вели ; да би хец, који се догодио у будапешт. полицији, био характеристичан молерај, само га јако квари „ф ертушовање". (Ништа зато; што га више тушују, све ће црња пега остати.)

*) Е ал' за то је тај исти иредеедник те исте скупштине прогдасио за нравоваљан оиај други заЕључав, да се т. ј. једини вероисноведни учитељ панчевачки, А. В. абфертибује! Слагач. Милева воли, јер је тако сад збуњена. Једва чека да се «врши вечера; та Милица му је обећала, да ће израдити, да у другој соби буде неколико минута па само са Милевом, да јој може казати своје осећаје. Врашко је девојче та Милица, то је немиран дух, који само забуну плете. — Она је рекла гђи Анки, када чује да у кујни звонце зазвони, нек одмах уђе у собу, па ће видети један призор, какав никад није видела. Гђа Анка знала је, да ће Милица опет какву комедију са чика Мијпом играти, па и њој је годило, кад је чика Миша матор, а луд. Кад се свршила вечера, онда је Милева села за гласовир и свирала је разие игре. Чика Миша игра грациозно, као младић, само му је жао што Милева мора да свира, а он би тако радо с њоме играо. Чика Миша је нешто врло нестрпељив био. Он је често погледао на Милицу. — Дакле на посао, рече Милица, ходите чика Мишо, ходи Милева, да се нешто договоримо. Они уђоше у другу собу. — Седите ви сад ту, а ја идем у кујну да поправим што треба за нашу комедију. Милица отрчи у куЈну и затвори врата, ал је пришаптала чика Миши сад неоклевајте већ отворите и срце 31 уста, па да знате на чему сте. Тек што је она изашла, ал чика Миша погледи за-

Ја не знам какав је то обичај у Берлину, да се онај доктор, који људе лечи од презјелне дебљине, зове : 8сћ\гашп§ег. (Да како се онда зову његови пацијенти ?)

Генерално наоеданије, У неком веселом друштву десио се и један виши официр, који је негда био и у две-три битке, но ма да он ордене своје није на том пољу заслужио, ииак је волео да га људи за великог јунака сматрају. А таких је људи он у сваком већем друштву, бар по једног, нашао. И сада се нађе неко. који господину вишем офидиру поче да паздравља китњасту здравицу. (Само што је сада наздрављач био нека позната шаљивчина, а преко свега био је још тако накресан, да је једва стојао на ногама.) После кратка увода рече наздрављач: „Ја сам уверен, да господин Н. не зна шта је то стра —" „Јесте, браћо," — упаде у реч виши официр „нећу да сам себе хвалим, али толико смем рећи, да ја не знам шта је то сгра." Наздрављач попи међу тим чашу вина па продужи: „Што ко заслужи, то ваља да му се призна. Ја сам тврдо уверен, да ви господине, пе познајете стра — " Виши официр му опет упаде у реч, доказујући како је увек „неустрашен" био. Наздрављач. Браћо и господо, (чујмо! чујмо!), што сам рекао, то је моје, а сигурно и ваше, тврдо убеђење, — ја и по трећи пут кажем, да господин Н. не зна шта је то стра-тегија. љубљеним очима на Милеву, диже се са канабета, и наједаред тронут клече пред Милеву, те склопи 1уке, у тај мах зазвонило је звонце у кујни. Чика Миша уздахну: Смилуј се анђеле! Опет у тај мах отворише се врата, а унутра уђе гђа Анка. Те кад виде где чика Миша клечи пред Милевом, а она поцрвени, те подбочи песнице под кукове па се продере: „А шта је то, опаки човече!" Чика Миша се збунио, па неможе да се макне с места. У то утрчи Милица. — Ти лепе послове радиш, осори се гђа Анка на Милицу, овај овде клечи пред мојом ћерком. — Та за бога тетка, шта вам је, што нам кварите посао, ми најбоље удешавамо, како ћемо играти театор, а ви нам све покварили. Чика Миша треба да буде љубавник, а Милева љубавница, па се сад учи, како ће пред друштвом клекнути. А ви баш сад морадосте доћи. — Па који је враг онда звонио у кујни, ја сам на звоно пошла, рече гђа Анка, проникнувши вешто изведену хунцутарију Миличину. — Та ја сам пробала звоно, кад се буде отварала кортина, треба ће нам, рече Милица досетно. — Ето видите, прихвати сад чика Миша, једва се мал-» ко охрабрив. Та то је само театор. . . (СвршиБе се.)