Стармали

238

„ СТАРМАЛИ" БРОЈ 30. ЗА 1884.

Табло! Господин биши офидир хтеде да тргне сабљу од појаса — али је није имао при себп. Хтеде да голим рукама атакира на наздрављача, — али га дру штво задржа, доказавши му, да би срамота било са пијаним човеком мегдан делити. Па тако и јесте; ко би се могао наћи увређен од пијана човека! Но госп. в. о. није ни дочекао да му се на здравицу одпева „многаја љета", него је таки отишао кући, извињујући се, да сутра мора уранити рано на егзецир, - А наздрављачу су дали једну црну каву, — још је није ни попио а он се истрезни тако брзо, баш као да није ни био пијан. Палилулац,.*)

Проба пера. 1.Х. Мода. Све на свету белом, И тамо и овде, Док длан о длан лупиш, Изиђе из моде. Уђе, па изиђе, Али мода сама Вечито се држи Баш тим променама. Из тог какав морал Скресат нијо лако. Ја сам само хтео Рећи: да је тако. 1.Х1. 0 Самсону. Молила Самсона Лукава му драга, Да јој само каже Где му лежи снага. Самсон није хтео Варат' своје злато, —■ Шта је даље било, То нам је познато. Ој Самсоне, Самсоне, Худе драге мазо, Ти јој ниси снагу своју Већ — слабост показ'о!

*) Господипе Палилулче, немојте се срдити, што смо из овог вашег дописа иеколико речи нзоставили, те сада пико неПе зпати (осим оних који и без тога знају), где се, кад се и на кога се комичност излила. Ииа стварп, које не вреде ни помињати, ако не нокажемо прстом онога, коме је нчела за клобуком, — ал овде нам се чини да је доста пчела и клобук. На сумљу вашу одговарамо вам па другом месту у овом ^РОЈУ; под „Одговорд уредништва." Ур,

1.ХН. Новим Самсонима. Самсон реко својој драгој Што је желила, А ми знамо, да му с драга Звала: Делила. И сад има још Самсопа У сањавилу, Који својој худој драгој Заспе на крилу. Сумњу им је худа драга Речма превила : „Не бојте се, моје име Није: Делила." Но ви рецте: Не питамо Је си л' Д е л и л а, Ал нам с' чини, да би нешто Д е л и т' желила. иш1. 0 лудости. Лудост, што ју младост има, Велика је, боже нрости, II веће је не мож' бити, Осим само у — старости. Јер младости бива радо И кроз прсге прогледамо; Али лудост у старости Броји се бар — дупловано. Г— Д —н. Разне робије, Кад сам ја пре неке године као једногодишњи добровољац у Петроварадину кад водене капије стојао на стражи, прође старац Урош Грубић па коли из Н. Сада кући у Карловце, ја му се хтедо јавити али један ариштанац који је носио воду с ћуприје, повиче: Чика Уроше дај мало дувана, Грубић стаде па му даде те га запита: А колко још имаш да одробиш ? Робијаш рече још две и по године. Грубић на то: 0 сретан човече, благо теби ти још две и по па се опрости своје робије ал ја ове моје никад ; па показа палцем преко рамена остраг у коли. Ја приђо колима подиго асуру и рифтиг познадо љегову жену Пелу. А Пела ти отвори аџикуран па поче антиФОнским гласом: Робија вас о врату пратила до гроба П3| 0а *«О«**е>. Чика Урош шизу вранца па преко калдрме . . Гиган.

У апотеци, М а ј с т о р Ј. Дајте ми чашицу оне ракије, што је г. мајор код вас увек пије. Ап отекар. (наспе му у чашицу.) Мајстор Ј. (Испивши) Брррр ! Та ово јејако к а о ков. Апотекар. Зато се и зове кољак.