Стармали

260

„СТАРМАЛИ* БРОЈ

Ћира, А јеси ли чуо, да је турска војска прошла кроз Црну Гору? ?• Спира. Па што ти је то чудно! Ћира. Та' но, но, брате. Али помисли само: Турска војска у Црној Гори, а то Црногорцима ништа криво, него су је још својски почастили. Спира. Па то није ништа ново. Тако је било од заманде. лад су год Турци у Црну Гору пошли, Црногорцима никад нијебило криво, увек суих својски дочекив али и почастили. Ћира. Оно истина, почастили су их увек, — али друкчије. Спира. Е, то је баш оно, што ваља да се запамти, да Црногорци знају разнкм начином почастити, ко хоће лепо, лепо, — а ко хоће ружно, ружно Ћира. Тако је и није друкчије. И нек не буде никад друкчије. Ћира. Је ли већ изишао програм и позив на нов лист „Наше доба," коие се пештанске колеге тако радују. Спира. Не заам. Али наслов тога листа чини ми се да је непогпун. Треба рећи „Наше (тамо њихово) и Анђелићево доба"; па онда је сваки даљи програм излишан.

П у С Л И Ц е. Богме је то било ових дана на угарском сабору мука и памука. Хрватски су посланици муком умукнули, а памуком су уши запушили, да не чују грдње предусретљивих Маџара.

тако говорио, да је овоме малко и жао било што није заљубљен. Док бејах ветрењаст — говораше Мирко — лебдијаше ми пред очима само „лепушкасто чедо", а сада када сам почео о тој ствари малко боље размишљати, поче ми пред очима сасвим нешго друго лебдити а то је „лепушкаста богата партија." А будући ћеш и ти кроз кратко време постати свршен човек, то треба да се у напред постараш за своју будућност; јер треба да знаш, да око богате партије треба дуго курисати и то не само партији, него и партијиној татици и мамици. Ево прође већ скоро половица године како трцам језик око лепе и богате Розине и тек сам толико успео да сам добио приступ у кућу. „Ти си наравно у њу јако заљубљен, зар не?" „Па него човече — ах само да видиш, како изгледа." „Ја ти потпуно одобравам, што се толико усиљаваш, да дођеш до руке лепе Розине, јер си у њу заљубљен ал с којом ћу ја да почнем ? прођосмо скоро сво шеталиште, те нисам ни на једну наишао, којсј бих и најман>е симпатије поклонио." „Та ваљда нису овде све — рече Мирко — ја сам у Б. ево већ друга год*на, те многе познајем, има ти ту на јо'ш каквих." Разговарајући се тако спазише на једној клупици две женске. Пред њима стајаше неки официр метанишући че-

Ако народ ни сада пе проговори, — онда нам ништа друго од бога не треба, само један институт за глувонеме. Месојеђе се приближује ; време жевидба и удаја. И ми ћемо опет наш рођени сабор да — просимо. Тиса ће нас нохвалити како лепу просјачку торбу имамо, — и желиће нам да је никад не скинемо, Зар и ти, сине мој возљубљени Уздано је и насмејао се Анђелић, кад је чуо да је и г. ђурковић у тој депутационој чорби мирођија.

Само се бојим, да се когод из те депутације не забуни, па у место : „Молимо малчицо сабора, — макар као маково зрно!" да не каже : „Молимо да нам наименујете још једног патријарха!*

Из Ердевика имамо лепу вест, како су се две браде чупкале и грдиле. А народу к да се не би снадалисао речено је: то тако мора бити, то је конференција.

„Заставив панчевачк^ дописник тужио се на неке „импорте", странце, дошљаке, који тамо муте бистру воду. (Наравно тиме се не мисле несрпски елементи, који су Панчево објахали, него Срби, који нису кикиндској струји по вољи). У Тамишвару су се већ довољно уверили да је електрична светлост много светлија него друга ма која вештачка светлост. Но уверили су се још и о томе, да је електрична помрчина иста, као и друга помрчина. ^ |. сто. „Но тамо мора бити „нешто" — рече Никица, док се официр онај толико савија." Пролазећи ^поред клупе баци Никица један поглед на леву страну. Њему је то доста било да опа.зи, е је она што седи са десне стране много старија и зац*ло мати поред ње седеће госпођице. Када се Иикица неколико корака удалио од клупе, поче му пред очима лебдити женска плавих као небо очију, густо-илаве косе, бујних образчића, руменвх усница, густих обрвица и т. д. и т. д. Никица је све лакше све одмереније ишао, док најпосле не седоше на једну оближњу клупицу. Никица изгледаше, као да је у грозници а ни сам не знађаше одкуда доспе у то стање. Орце му је јако куцало и ту своју узбуђеност није могао сакрити од Мирка који мишљаше: шта је говор о лубави на спрам погледа једног девојчета — ал' ипак нехтеде се пред Никицом издати, да је на њему што приметио, већ га само запита: „како ти се допада то чедо ?" „Та није ружна" (ко бајаги) одговори Никица, — „ но мора да је заљубљена у оног официра. „То може лако бити" — одговори Мирко — „јер сам опазио, како га умиљато гледа. Сада си дакле видео, да и у Б. има лепих госпођица. А сада ако ти је по вољи, можемо овуда наоколо иа у гос.тионицу." „А зашто наоколо ? можемо и овуда откуда смо и