Стармали

274

љем и оочивом извојујсмо себи божићње ирасе, тако дакле и борећи се ми шути са оним рогатима извојујемо себи увек реакцијоно прасе политичног и друштвеног натражњаштва. Божић је дакле празник мира и весеља. Новинари се ваљају по сдами, коју су преко целе годипе млатили. А мир и весеље владају по целом свету: у Македонији кољу Турци рају; у Бечу се па врат па нос краду милијони и убијају људи сами себе, остављајући породицу своју да се весели; у Русији се још једнако пали православни тамјан и динамит; у српским и хрватским новинама видимо силне ножеве, којима брат брату очи копа; у Шајкашкој су се општински школски фондови од мидине истопили ; по друмовима нам се кола до главчииа у блато заваљују; летина је била до зла бога рђава и са порцијом и другим трошковима нашим у наопачком сразмеру стојала — и тако сад о божићу можемо весели бити, вертеп носити, вина пити и певати. Али, шала на страну, имамо ми и јаких разлога да се т е ш и м о. Нећемо се до века у том стању налазити. Доћи ће време кад ћемо се сретно извући из овога паца. После сто година неће се од нас, који сад стењемо под разним теретима, никаква порција захтевати; нећемо се ни с ким свађати по новинама, бићемо сви мирни и једнаки, нити ће се знати ко је господин ко ли слуга; ко је праведник, ко ли грешник; ко богат, ко ли убог; ко либералац, ко ли опо зиција; ко се држао бечкеречког, ко ли кикиндског програма, јер ће онда биги „све прашина, све пепео, све сенка." Али како би било, да ми не мислимо за сад на то, него да још за раније гледимо, да вредноћом својом учипимо, да нам њиве боље роде, да један другом пе копамо очи, да не крацемо туђе касе, да не ™ш®ж1Е®5ЖГ —- Никичина љубав,, Хуиореска. — Написао Нуктало. (Свршетав.) Прилично је времена прошло а он никако да изјави љубав Матилди. Госпођа је увек за време сахата седила уз њих. Бога ми и Јозефу се сада прохтело учити српски, те и он често долазаше. Никица је као дивљи мачак вребао на тренутак у ком би Матилду саму нашао. Но то му бејаше немогуће. Стога му не оста ништа друго, већ да и надаље подноси то стање у ком се тада налазио, док не дође тај жељени тренутак у ком ће се решити судбина његове прве љубави. Свако је вече мислио о томе, како ће она нримити ту изјаву. „Воже мој, Боже! та што ме ниси надарио таквим умом, да могу провидити, шта други свет осећа. Многи би младић могао раније избавити коју госпођицу од те опасне болести „љубавне." А многа би душица могла много раније скинути „локот" са рајских врата, отворити их а свога љубавника увести у рај, када би се без изјаве могло знати, шта ко осећа, Ја знам да она '•'сш: љуби, јер сам о томе потпуно уверен. Та зар није

кољемо бедну рају, да ие дирамо школскс фопдове, да оирављамо друмове, да не стварамо издајничке елаборате, да не скидамо невине учитеље, да не продајемо земљу Нариским Чивутима, да ие палимо разбојнички динамит и т. д., па можда би онда за живота још свога дочекивали божић заиста у миру и весељу, те би нам онда чаша вина о благим данима пријала боље него нектар, а печено прасе боље него амвросија? Ноздрављамо свима штованим читаоцима нашим долазеће празнике и желимо, да се скоро видимо, па ма то у нашој администрацији било; а ко не може лично да дође, нека нам се овоме поздраву одзове »поштанском упутницом". Вдраво и сретно!

Уштипци. д Сви листови без разлике нартаја доносе увод^ не чланке са истим насловом и истоветном тенденцијом : Позиве на претплату. * * * Божићни пастирски поздрави биће и ове године дебели; јер ће бити пуни дебелих јерова (ђ). * ❖ «* 0 Једна вршачка учитељица заборавила је пессму „Дјева днес", те не уме да учи децу, како се та песма пева. Она је — вели — д а в н о ту песму певала. * * * § Чујемо да ће она иста депутација ићи на поклоненијеи „Пестер Лојду", да га моли, да допусти држање карловачког сабора на пролеће. иолупала цреп са цвећем због мене. Примила је крушке са особитом захвалношћу и још многих доказа имам, по којима као зрео човек могу судити да ме љуби. А ако је иоле малко вештија у испитивању младих људи по њиховом понашању, то је могла већ давно увидети, да ју љубим. Еј Боже, та поново ти вапијем, зашто недаде, да се срца код сваког пара заљубљених одма разумеју, јер може бити, да и она сиротица овако пати и чека згодан тренутак, да ми изговори, та ја те љубим, па да ми обавије своје нежие руке око врата А када бих био уверен, да заиста грамзи за богатством, то бих јој рекао: имам и ја свега доста, пођи за мене. У истим мислима био је Никица једне вечери, када му листоноша донесе неко писмо. Никица је по рукопису познао да је од Зорњаче. Отвори и поче читати. Није право ни први редак прочитао а дође Мирко. „Ево писмо од Зорњаче" рече Никица и поче на глас читати. Драги Никица! Давно је то било, када се нас двојица упознасмо, те од тога времена имали смо обојица доста прилика и времена, да један другог добро упознамо. Бар ја сам у томе вешт, да људе с којима се само неколико пута састаием — скроз упознам. Дружећи се с тобом већ толико година, упозпао сам у теби човека, који цени пријатељство и ко-