Стармали

282

„СТАРМАЛИ* БРОЈ 30. ЗА 1884.

да одели светлостод м р а к а, ои би одолио папредиа и слободоумна пачела од калуђерске реакдије, н рекао би : опо Је д а п, а ово је п о ћ; за тпм би узео све уводне чланке преподобних новииа и лирске п е с м е најновијих наших песника и тако би постало м о р е, које би оделио од сувопарних циркулара и београдских уговора и ово би онда била с ув а з е м љ а, коју ће људи погама г а з и т и; за тпм би показао на шпијупе, денупцијанте, сплеткаше, директоре покрадених банака, полпцајце, што с лоповима „брудершафт" пију и т. д. и то би биле ж п в о т и н> е, зиије и јакрепи, лиспце и марва бесловесна и т. д,; на послетку би размишљао, да ли да створи и човека, јер знајући да је при првон створењу свега брат б р а т а у б и о, имао би доста разлога, да тај један створ — човек — при овом другои стварању света изостапе, па да се види, да ли ће и опда бити на земљи убијства, тридесетогодишњих ратова, крстопоспих војна, кад су стогине хиљада људи гинуле за љубав овог или опог ритера или његове племените жепе - , да ли ће и опда бити дефраудација, грдње по иовинама и протппих циркулара за кортешовање за овај или онај пов лист (наравно не црквени, нишколски). Мени се све чини, да би овај свет бпо леиши, да пема човека, јер онда пе бп бпло рђаве калдрме, продераног плота, лицитације п добоша; не би било потајних сиподских; онерата и (п е о п е р а та), не би било киселог вина, ни ракије од шпиритуса, пе би се давао иптерес сто и рег шезо"; не би било кортешовања и покоља прп избору посланика; не би било вешала, ни тровања; не би се пекле бупдеве нити кувале завере; не бп било жељезница, да извраћају

и убијају људе, нити телеграфа, да касирима смегају при путовању у Америку; не би било онда пи Кикиндске конференције, пи Чангова у околипи Панчева; пе би се Тител помађарио ни Тиса размађарио; не би било загорелог печења ни окорелог шовинизма-, не би било толико рђавих календара и добре шпекулације; не би било толико „искрених" здравица и толико пеискрених иријатеља; — једном речи, да није човек а на свету, животиње би лепо у љубави и на миру живеле, јер би имале доста јести, не би ии човек храну отимао, те међу собом завађао. Коњ би у место да по цели дан вуче по двадесет цената терета или да врше на опој летњој припеци, лепо пландовао у хладу; волови би — , ал' дз, опда не би ни било волова! Птице и уредници не би онда седили у кавезу затворепи, него би по својој вољи певали и слободан ваздух дисалп; пчеле и београдске пчеле туђице, не би из туђих кошпица мед крале, него би се саме трудиле и радиле; да пије човека на свету, онда би се по Даљу и Гесту (садашњем Тисином добру) бесловесна марва ширила и ону храну таманила; да пије човека, не би сад о новој години оџачари, писмоноше и доктори свету на досади били. . , . Аргоро! Кад спомепух нову годину! Умал пе заборавих на њу. Та на нову годпну треба човек да се сеги прошлостп ида мисли па б у д у ћн о с т, особито ако је човек по вољи судбине уједно и претплатник. Онда треба да се сети, да је стара година сву претплату појела и потрошила, а нова година стиже гладна, те и њој треба хране прибавити. Ко је дакле претплатник „Стармалог", треба да се одмах пожури са претплатом за нову годину: јер

Једанајеота заповед, Хумореска. Једнога лепога даиа око Божића 18. . годипе беху се упутили иришки учитељ Дамјан Зарић и брат му Веса лреким иутем у оближње сеоце Ривицу, да се мало разоноде и да том приликом посете старог учитеља Радића, с' којим је Дамјан у великом пријатељству живео и добро се пазио, ма да је оиај за неки 20 година старији био. Снег је под њиховим ногама шкрипутао, а у веселом разговору ниеу браћа Зарићи ни осетили, како су до села дошли. Учитељ Зарић је свом брату путем приповедао о старом Радићу, како је ваљан и способап у својој струци, ма да је из тако звапе .старе школе", како је плашљив и бојазљив те како преза и од пајмањега, особито од својих предпостављеника, школских падзорпика. Брат Веса слушао је то све неким особитим задовољством, те како већ ио природи својој беше иа сваку шалу готов, то није ни мало чудо, шго му се па једанпут створи у глави нова мисао. .. лудорија! Он је такођер био учитељ тамо негде у веселој Бачкој, те је после дуга растанка дошао био свом старијем брагу Дамјану у походе, да код љега и шњиме идуће божићне празнике проведе. Приповедања брата му о старом Радићу и његовој бојазљивости беху му као по наручбини, те аакључи ову згодну прилику употребити и по свом обичају нашалити се. „Како ми се чини, ви сте тек недавна добили нсвога школског падзориика", рече као пуз реч свом брату Дамјапу.

„Пре месец дана", одговори овај. „Премештен је из горње Хрватске амо у Срем, те чине ми се да је Србин. Јер се зове Арон Кудеља." „На тај начин није још код вас школе ревидирао", настави Бачванин своја испитивања. „Иије 1 !" „Хахаха ! Дакле стари Радић и не познаје свог новог надзорпика ?" „Незнам од куд би га и познавао!" Хахаха! Хахаха!" смејаше се брат Веса од срца. „Но то ће леп „хец" бити, док му се прикажем као нови школски надзорник. . . Хахаха! Ал' ћу да доведем старца у неприлику . . . хахаха!" У том стигоше већ до школског здапија те ступивши у авлију, чују гласно појање школске младежи. . „Ја сам школски надзорник Арон Кудеља!" рече брат Веса сасвим озбиљно старом учитељу Радићу, који им на кућнем прагу у сусрет изашао беше, те који на ове речи брже боље своју сомоцку капицу ионизно скине и нешто као „мило ми је . . . особига част* промуца. „Био сам у иришкој школи", вастави Веса званичиим тоном, „те сам са вашим колегом Зарићем подпуно задовољан . . . пак сам употребио прилику, да и вашу школу ревидирам. Време је лепо, те сам пешице преким путем ево до вас дошао'; јер ми је већ дозлогрдило непрестано возакање од села до села по тим хрђавим путевима . . . Како сте дз 7 го већ на овој шгацији? Колика су вам берива?" запита оштро. Старом Радићу беше на овако осорно предусретање крв у образе ударила, те одговори узбуђешш гласом: „Има већ впше од 25 година, како сам овде учитељем. Шата