Стармали

»бТАРМАЛИ® БРОЈ 36. ЗА 1884.

283

хо је пајпречи трошак: егзекутор, шпаЈдер и хаусхер могу мало и чекати, екзекутор има и онако доета запљењепих јастука, те може мирно спавати; шпајдер има у дућаиу доста хаљина, те неће зепсти и има V чему на бал ићи, ахаусхер има доста кирије, и нарочито има кирије с иама онда, кад му неплаћамо кирију, али „Стармали" моли, да се њега прво сетите, јер он вам даје квартир много јефтиније него други хаусхери и квартир његов није влажан, да добијете к и ј а в и ц у, премда ће и „Стармалп* многоме дати повода да к и ј а и да брише пос џепном марамом. .. Но гле! Одкуд мепи џеппа марама у руци? Од куд хартија влажна, на којој пишем? И до сад сам шетао, али никад мараме не вадих никад је непоквасих\ . .! Збогом, драги читаоци, збогом! После ове шетње необично сам уморан, чини ми се да ће ми сад требати више него десет дана да се одморим. Дотле ће се ваљда и марама и хартија осушити. Збогом, драга публико, гусле Јаворове сећаће ме увек на народ српски, на народ мој, из чијег сам опанка и ја изишао. Абуказем. У ш т и п ц и. А Вудапештански државни одветник и неколико судија беху ономад на оптужепичкој клупи, што су заборавили неке невине људе из апса пустити, него их држали затворене по неколико месеца. Суд их је осудио на укор, гато Немци зову „риге", а да није то погрешка штампарска те су можда требали доћи под „риг л" ? * * * □ Један егзекутор био опомад на божић негде

на ручку. Кад се ломила чесницаЈ н овац се наравно нашао у егзекуторовом комаду.

* * *

Новосадски пирошки друм моли репрезентанте варошке, да буду срца мекана, као што је блато на томе друму, те да се смилују и реше, да се и оп већ једаппут калдрмише. * & * О Власти у свима државама ругају се колерп тарући јој прсте под носом. „Нека, нека," велп колера, „проћи ће и та зима, само ви дремајте сад кад би се могло радити, пак ће доћи и моја влада !" * * * §. Новине јављају, да ће излазити неки нов в потабилитетски" иолитичан лист, и то или близу Тисе — у Будапешти, или близу Германа — у Новом Саду. * * * ^ „Видело" се једи, што ће Лаза Нанчић да буде сарадник „Заставе". Па има право, јер Лаза Нанчић није добар Србин, оп издаје „Српство."

Ђука. Па ви'ш да није истина, што се неки туже, да кад хоће да иду п. нр. у Београд, а они пе могу да добију у Новом Саду насош. Шука Па то јеистина; у Новом Р Саду се и не може добити пасош. Ђука. Па како је онда Тоша Бекић добио пасош из Новог Сада?

ми је мала, да не речем кубурна! Имам слободан стан нолдруг ланца баште, два хвата дрва, три хвата сламе, шест фуната лојаних свећа и 180 ф. у готовом." „Хм, хм!" накашљесе брат Веса. „Леп, врло леп приход! Заиста добра ттација!.. хм!.. - Пак ипак се са свију страна чују тужбе и јадиковања, како су пучки учитељи тобож хрђаво плаћени. . . Та ви морате уштеђенн новаца имати?" обрне се опет оштро старом Радићу. „Не би л Бог дао!" уздане овај тешким срцем. „Једва се, мој господине, крај с крајем хвата! . . . Особито, кад је човек — да опрости ваше чесно лице! — ожењен те имаде петоро необскрбљене деце, тад се ни најбољом вољом не може што заштедити." „Ах међер сте већ и ожењени?" повиче назови надзорник намргођено. „Ја нисам пријатељ женидбе у тако ранин годинама ! колико вам имаде година?" „Четрдесет седам прошло, поглавити господине!" промуца збуњени старац. „Четрдесетседам!" повтори озбиљно брат Веса. „Но то би биле већ године за асенидбу! . . Ал како сте се рано оженили и како већ и своје деце имадете, то је код вас сваки интерес и свака воља за ваљано одгојење и вас, нитање туђе деце нестала. Сирота општина! Троши свој крвави новац бан бадава на неснособна учитеља само да могу госпоја учитељица и несташна учитељева деца тричарија и посласлица имати, дочим сиромашни сељак ни коре хлеба нема, да своју гладну и босу дечицу прехрапи. . Старога Радића беше самртни зној обузео. . . Дрхћућом руком маши се у џеп, те извуче повелику плеветну мараму, да си чело убрише, којом му приликом испадне црпа округла бурмутица те се откотрља до дувара.

„Чини ми се да шмркате!" запита брат Веса оштро „већ на прагу сам осетио дувански мирис. . . . Можда и пушите ?" „Кадкад! " прошапута уплашени учитељ сагнувши се за својом бурмутицом и гледајући отвореним очима у своју пропаст. „Тако дакле! . . . Да један сеоски учитељ може све земаљске удобности уживати, морају хиљадама њих бедних робова но највећој припеки на Куби и Хавани око дувана работати, те своје здравље и свој живот на коцку мећати. . . Господине!" продере се још строжијим гласом, „е да л помиелите кад на вечиту правду божију?" С иротом пашем Радићу беше се смркло пред очима. • До данас није никад ни сањао, какав је грдни грешник. . „Опростите.. промуца старац скрушено, „ја никад непушим Кубе ни Хаване, него обична футошка дувана, а кадкад две за три нове!" „Маните се улепшавања , , , страст је страст, ма и најјефтивија била!" обрецпе се брат Веса. „Та нишга пије лакше него крваву заслугу бедних сељака у лудо и у ветар тарчити. . . У осталом можете бити уверени, да ћу у будуће ваше владање бодрим оком пратити!" Уплашени Радић хтеде нешто да у своју обрану примети, те беше већ уста отворио, ал му једап оштар поглед госп. падзорника реч у грло сатера. „Хтедо л сте што да приметите?" запита га преким погледом. „Ако Бога знаш, ћути!" шапне му Дамјан, који је до сад мирно овај призор пратио и дрпие га зпачајво за капут. „Господип падзорник не зна за шалу!" ,Л чим сте се забављали пре мог доласка ?" запи-