Стармали

284

,,стлрмали <; број бб. за 1884.

Ћира. Даклем од „Нашега Доба" нзашао је лист на пробу. Спира Г1а је ли га народ коштао ? Ћира. Јесте, Спира. Па шта ће сада бити? Ћира. И вкуш пе хотјаше пити.

ниЈе само поиа, пего Је и адвокат, и доктор, и апстекар, и још много којешта, што не ваља приповедати. - - Толико мпого знање пе може стати под једап шешир, за то је ђенијалном попи дато нешто шире, — а то се зове Ч а л м а.

Ћира. За што је у Србијн сазвата скупштипа, на последњи дан месеца декембра. Спира- То је за то, да се одржи закоп. Ћира. А зашто је та иста скупштина са сазивом уједно и распуштена. Спира То је за то, да се види шта вреди таЈ' закоп. П у с л и ц е, На београдској пошти нестало само 40.000 динара. По овоме се види пештанска и бечка школа, ал се још не види потпун успех

Бизмарк би пекуда ишао да опорави своје здравље, — али не зна куда. (^Уагшп 111 с!ле Гегпе бс1шеј.Геп; у пензију, ту је мир.) Кад сам чуо да ће у Далмацији излазити нов лист под имепом „Вук" (Караџић) и да ће се штампатп латиницом, ја сам за цело драгао да ће то битп шаљив лист. кад оно са свпм озбиљап. Ето како се данас човек лако превари!

У Србији владајућа господа мисле, да је Корнел Јовановић крив, што Анђелић није изабран, пего наименовап. За то му сад пушкама и жапдарима, глобама и сваком шиканеријом тумаче виделовски морал, којигласи: ко не уме у Србији да лажо, пека купи хајташе. Читали смо, да у Срему има један попа, који

Сад се нешто много говори о неком католичком панславизму. И гле чуда, они, који су се до сада од једпог панславизма и у сну трзали, сада со привоља вају да буде панславизма, — а можда би још пајволели кад би било десет панславизама, (па један другог да поједу). Они закључци хрв. сабора, над којима су се г. Суботић и г. Кукуљевић тако одушевљено љубили, још леже у чекмеџегу бана Куна. Бап је заборавио куд Је део кључ од тог чекмеџета, а пар. посланицп заборавили да га питају за то. Сад сам тек чуо да у Старој Србији излази лист

та брат Веса нешто блажије, те ступи у школску собу, где га дечида са гласним „поздрављајем!" дочекаше. „Пјеиијем , поглавити господипе!" одговори смирено старад оданувши душом. Долазе божићни свеци, пак. . ." „Лепо, лепо!". прекиде га брат Веса. „А знају л вам деда и светске песме певати?" „Знају, поглавиги господине, зпају ! Баш сам их не* давно научио ону красну песмицу „Сјај месече. . ." „А зашто не „Сунце јарко. . ?" запита назови надзорник срдито. „Ја сам ко мислио, да је свеједно . извињаваше се стари Радић. „Првом ћу их приликом паучити и „Сунце јарко. . ." „Бадава! Види се, да вам фали прави појам о хронологичком реду и недагогијском начипу. . . Јарко сунце долази свакако пре сјајног меседа, те би ваљало већ природи за љубав тим редом и учити: Певање: недовољно! Јесте л разумели, мој ст а р и Радићу?" „Јесам . . на служби ..." „А сад хајдмо рачунању! Рачуњање је највећа вештипа и знаност овога века, ну које жали боже ! њих врло мало ваљапо разуму . . . особито га би не разумете, мој учитељу, као што сте нам мало пре посведочили!" Збуњени Радић и нехотице климне главом у зпак одобравања, а брат Весанастави своја умна разлагања: „Тко на врхунцу адиције и мултипликације стоји, тко је посредством логаритмичких једначака до највише потенције геометрије, тригонометрије и аритметике доспео, том се на први мах приказује све остало људско знање као непропорционирани и кубичко-математички несмисао!" Чипило се, као да „високопарне" ове речи госп. падзорника нађоше одзива у скромној души учитеља Радића, јер беше непрестано одо-

бравајући главом климао, те очима упро у уста, која ову велику мудрост тако красно изрекоше. . . „Шга је иравилпије," осрпе се брат Веса деци. „Седам и ~етири јест једанајест, или седам и четир јесу једанаест?" Пауза. . . нико се нејавља са одговором. »Нудер, госп. учитељу! Како ви мислиге о овом најважнијем нравилу Нитагоре?" „Ја мислим . . . хм! . . . да се правилио каже: седам и четир ч и п и једапајест!" прошапута збуњени старац. „Врло добро! . . . А сад да пређемо па други један пример. . . Отад једап умре и остави након себе шест синова, а сваки од њих има сестру те би ваљало на све њих поделити баштину од 14.000 ф. Еолко ће добити свако дете ?" Деца одговараху свакојако . . беше свих могућих и немогућих одговора, није се зпало ко неповољпије одговара, учитељ ил ђаци, а ни један незадовољи строгог госпнадзорника! Бадава је овај покушао, да збуњеног учитеља увери да су шест синова могли имати једну сестру, ил да су њих шест могли имати сваки по једпу сестру. . . старом Радићу нехтеде овај рачун никако у главу, „јер-* рече, „и ја имам три сина и две кћери, ал им никад нећу осгавити 14.000 ф." . . „ 0 а последња искрена примедба мора да се и сурова срца госп. надзорника коснуна; јер мало затим зажели да види и приватни стан Радићев, где му се представи и учитељица са децом. Стари се Радић беше мало ослободио те нонуди госп. надзорпика са чашицом добре шљивовице, коју овај радо прихвати, те нодигпувши ју рече весело: „Стари пријатељу! погледајте ме из ближе .. Зар ја заиста изгледам као какви беспи школски падзорник?"