Стармали

285

„Косово," на турском и српском језику (Киридицом). ЈГатииицу су оставили Аустрији, да њоме Босну усрећи. Пап Васа Поповић паписао једап уводни чданак у „Турском Мароду", па се сад и сам потписао „ канонер." Али ако сви канонери тако пуцају, онда могу слободно оставити топове, па ићи у попове,

С К И Ц а, од које би могла бити добра драмица. Бугарска. Хоћу Брегово ! М е ф и с т о. Браво ! С р б и ј а. Не дам Брегово ! М е ф и с т о. Још бравије ! Бугарска. Ја сам млађа, ја сам јача. М е ф п с т о. Брависимо ! С т а р м а л и. Та стап'те, људи, да и ја коју прозборим. С р 6 и ј а | р ОВО р И | Бугарска} г С т а р м а л и. Ти, Србијо, имаш досга брегова. С р б и ј а. Имам. С т а р м а л и. Ти Бугарска пмаш још више брегова. Б у г а р с к а. А да! М е ф и с т о. Све којешта! Стармали. Ајде да вн то Брегово сматрате, као да није пи српско ни бугарско, — или, ако хоћете: да је и српско и бугарско, све дотде М е ф и с т о (плази језик) Па докле ? Стармали. Док не ступи и Србија и Бугарска у балкански савез.

Старац сад тек упре разрогаченим очима у страна човека, те немогаше никако загонетку да реши; јер до данас вити је где читао нити од кога чуо, да би школски надзорници какве посебне белеге имали, по којој би их и страп човек позпати могао! Тек код друге чашице, кад му весела браћа целу комедију приповедише, паде му магла са очију, лице му се развесели те у смеју и разговору нроведоше нови пријатељи тај дан. . . Ал' освета неспапа! Брат Веса беше се после божићних празника од свога брата Дамјана, старог Радића, свих својих нових пријатеља и познапика опростио. те па своју штацију повратио, кад једнога лепога дапа зазвонише прапорци иришким главним сокаком, те пред школском зградои се зауставише лепа сопица, а из ових и из тешке курјачије бунде сиђе човек средњих година, омален, трбушаст са наочарима па носу, те се представи учитељу Дамјану, као школски надзорник Арон Кудеља, који ревидира школе те је тога ради и овамо дошао. Ревизија испадне на подпуно задовољство госп надзорпика. . . Сгиспувши руку Дамјану рече снисходително: „веома сам задовољан успехом ваших ђака те ћу пастојати, да добијете од општине примерпу награду! А сад, драги мој Зарићу, распустите дечицу кућама пак ћете самном до вашега колеге Радића. . . Ои није одавде далеко, а рад сам још данас у Раваницу на копак ! Дан је да неможе нити лепши, пак ће ми мала шетња у свежем ваздуху врло добро чипити . . . а и ово непрестано сањкање већ ми је досадило . . - Ј^дарићемо преким путем пак вас требам, да не залутам. . ." Као гром из ведра пеба, тако је ова изпенадпа вест нашег Зарића поразила .. Разне му мисли на ум падоше... Шта ће бити, ако стари Радић ову праву визитацију ие-

Мефисто (падајући у несвест). А шта ће онда бити ? С т а р м а л и. Опда ће и Србија и Бугарска моћи бпти тако галаптна, да понуди Брегово својим балканољубивим иријатељима за гробље, где ће за навек нахраниги сво;е од жеђц скаиане планове. Виделовци (јектичаво кашљу — и тиие доказују, да то неће тако бити, догод се њихов животни жар не раз г а р а ш и.) (Завеса првог чпна нада. У Србији се чека неизбежно раз г а р а шење.)

Проба пера. Г.ХХУП. Савет, који није на одмет. У тпквици чега има? — Ракије. Сме се гуццут', ал пе да се Опије. За то људи, умерсни, Честити, Паз'те, нете сваку тикву Испити. А владике, митропосци Честити, Паз'те, нете сваку тикву II о п и т и.

призна као такову, пего ју доведе у склад са ономадашњом шалом ? . . С тога покуша, да се пред тосп. надзорпиком на фини начип исприча; рече: да га цели дан глава боли, да је пут до зла бога хрђав, те да, за госп. надзорника боље бити, ако се на својим соницама одвезе и т. д.; ал надзорник па све то пи слушао није, него ^стаде нри свом првом захтеву и тако мораде сирома Зарић по1епз \о1епз са надзорником! Огрне своје мрко јапунџе, узме шешир и штап у руке те хајд крај надзорника ћутећки преко брда и дола пут Ривице. Путем је главу лупао, како би се пајлепше могао ове неприлике избавити. . . Копрена му на очи паде, кад је угледао црквени торањ, који му до сада свагда врло мио беше; а кад су покрај сеоског гробља пролазили зажели да га црна земља десет стопа дубоко покрије, да пегледа дуже чудеса овога света и како се школе ревидирају. . . Тако стигоше пред школу, ма да је Зарић кораке своје хотимице уситнио био . . . а на кућни врати укаже им се весело лице старога Радића, који им обе руке у сусрет пружи, те стиснувши једпом надзорникову, другом Зарићеву повиче онако ирошки : „Зегшз, драги Зарићу! Добро ми дошли! Је л' и ово какви морски надзорник ? Ха ? Добро ми дошао, стари дидаскале! Зовеш ли се и ти Арон Кудеља као опај ономадашњи ? ха ? . . . хајд само упугра !" Ах! бар да се је опо ведро небо стропошгало те снротог Зарића прогутало, који је међутим пепрестано и тако јако за капут трзао, да су сви конци пуцали . . лице му беше као крпа бледо и укоченим очима беше у надзорника упро, који овој необичпој и пеугодпој сцени хтеде крај учинити те рече: „Ја сам надзорник школски Ароп Кудеља. . ."