Стармали
2
„СТАРМАЛИ" БР. 1. ЗА 1885.
„Стариалд" се љпме бочп, Истппа му у помоћи, А ви, браћо, ц)мозпте Да пз руке пе нскочи. Бн вСтармалом" не требате, Сви требамо роду само, Па ако је н ту бедем, Онда ваља да се зиамо. С тог бедема старог, малог Смемо впкаут': Амо, а м о, Д а с е ђ а в л а пачупамо, Д а г а у а д о д з в р ц а м о! * * * Доћи ће време, н ја му се надам, Када ће борба бпти друга вида. Слепе су очп, којпма с' пе јавља Блпскога доба дпвпа ппрамида. Данас пам 'вака борба нужда прека А једно добро друго добро зпда.
Шетња по Вршцу, I. Ето кажите н сами: могу ли на друго место долн у Вршац? Да одем у Кнкппду, било бп нротпв нрограма „Стармалог"; да се упутпм по Папчеву, те да вам причам шта сам тамо чуо н впдио, опет пе иде; уредник би ми се лепо захвалпе, т:ад би му тим пачпиом патерао читаоце па плач. А после, ако човек
пнје баба да седн порсд тоиле фурупе, пајбоље му је да оде по овој студепи до МилетнКевог с т удеица у Вршцу, јер ће се тамо још поиајбоље загрејатн. Оно дабогме, пнсу баш нн Вршчани ирви пзмислплн »Милетнћев студенац " Прави „Милетићев студенац* потекао је у Новом Саду, и то још 1866. годипе. Пз тога студенца жуборила је бујпа свест, па се разливала но свима крајевима Српства, а паш парод ју је Јкељпо захватао. Но од последљпх 10 мссеци овамо, замутнше пека браћа воду, те је почео из Новосадског „Милетпћевог студепца" да тече неки мутљаг, а да пзбија на површипу талог н оиет талог. 11о сад је хвала богу удешепа лоиравка, па се надамо да ће чиста вода спратн опај мутљаг, којн се у последње време оакупио. Но куд сам се одједпом део у Повн Сад! 1 Ево да замочпм неро у масгило, па да се тако пренесем и опет у Вршац, п то правце иред Мплети!)ев студепац. Ал вп ваљада н пс зпате, како је тај студепац поннкао? Паскоро после Уљме, опда кад је пролнвена српска крв, зажуборно је у Вршцу „Милетпћев сгудспац". 11з тога је студепца потекла само вода, али баи 1 . та вода је требала да покаже свету, како у пашпм лгалама тече још увек — крв. Пе па пијацн, пе на домаку двокатпнца, по онде где је Хризтос заиочео да ншрн ссоју науку, посред колоба, подигоше Вршчани „Мплетићев студепац." Опда кад наступи ноћ, кад се метеж п врева утнша, чујсш где тпхо жубори вода. Пегда је бнла иотиштеиа; црпа земља лежаше иад њом; а <вуда унаоколо окружаваше је мрак. Тако јо чамила веиолша, но до-
Ода Снегу,
Ти сваке зше и Г^еш се овде, Б;,И1 кад ја седан да пкшем оде, 0 стакло бијеш прозора мога, Ил око мојих куиии се пога, Скриваш ми других предмета много Којнма б' оду паписат' мог'о, Исгичеш само свој обра-з бео — Знам шга би хгео. 11а драге воље, — во прецје исмам, Шта више па то да ио се спремам. Ја се пе бојим студени твоје. Та глава ј' моја већ твоје боје (Није баш са сви.ч сиегзвво етаље, Ал на то иде њено грушање); Па пек нас ода још боље свеже, Мој драги снеже ! Још само тражим титулу часну, Титулу за те згодпу и краспу ; Јер кога одом обасие лира, Тај ваља да се и титулира. II већ је пађо', брзо се сотв', Боље нег иком доликује ти, —
Здраво ми дакле предмете одпи, — Високородпи! Од I бре чесчо грми и сева, Ал никад пема печених шева; По ти си, спсже, застава бела, Знак да не прети громовска отрела; Ти си нам јака залога мира, Јер спегом војска тешко машира. Ти док си грову стража голема, ГГожара пема. II у сред зиме, за сиротана, Нађе се штогод и ц р н и х д а п а, Њему су црни, ма да су врели, Ал зпма има и н о ћ и б е л и: Ма та белоћа није од л.уди, Пз њиних душа, из њипих груди, НнГ нам се пружа од другог чега, Већ баш од спега. Ти вешто умеш завејат' нуте, За то се миого уздамо у те; Кад пакост, злоба пође да лута, Ох завеј, завеј врашка им пу.та ! Смети их сметом, но дај куд желе, Нека се врате у све небеле! Крене л' се слога. носи је нама На сопнцама.