Стармали

„ОТАРМАЛИ"

&Р. 2. $А 1885.

Народ", јер би у гораем случају, одржање тога листа било велико и родољубиво дело. * * * У Угарској су ударили већ порезу и на пчеле. Многи пчелари чувши то, потукли су своје пчеле и побацали кошнице. Ако се сад онако са какве крушке не наберемо меда, нећемо се одиста набрати меда. (Вал.да од пчела?) * # * „Ако вам није нраво, ви се селите у Америку!* — рекао је пре неколико година министар Тиса онима, који водише опозицију. Данас је Немцима из Беле-Цркве и околине под овом мудром управом одиста догрдило, те се јатомице селе у Америку. Сад су министар Тиса и његове власги окренули реч те веле: „Ако вам није право, а ви терајте опозицију!" — Доцкан господо! И: * * Наши мрачњаци траже у „Вражјем Добу," да трећину посланика за карловачки сабор именује синод. За ону другу трећину посланика траже, да је свештеници бирају између себе. Даље не траже ништа, али се из свега види где се спремају, да ону трећу трећину народом изабраних посланика прогласе за луду, и то с пуним правом, јер памзтан човек им не би никад могае ући у такви сабор. Разумемо дакле потпуно шта хоћеју. 0. * * * »Пестер Лојд" пише за српске нотабилитете ово: „Највиђеннји и најувиђавнији срнски родољуби осетилису се после дуге борбе као синови Угарске." То нам врло мило, што су се ти српје но вољи, да прескочиш ту дугу средину, па да причаш свршетак. Конац дело краси." — Ако свако друго, ал' ово некраси, рече Јулије горко се осмјенув. Ну прије него ти приповедим моју несрећу, треба да ти кажем, да сам промјенио стан, одмах чим сам се заљубио. Дошао сам у сокак, у ком је и Анка — тако је било име том мом идејалу — сједила. Удовица којој сам у стан дошао била је добра са Анкином матером, те су се увијек иохађале, и сваке неђеље, кад је био лијеп дан ишле су у шетњу. И ја сам с њима ишао т. ј. Анка и ја напред, а старице острага .... Наједанпут освану нашој љубави „црни петак" на само воскрснуће Христово. Ја сам тога дана обукао ново — тахо звано „сако" одијело. Ала ми је лијепо уз тјело приетајало тако, да кад сам дугмад закопчао, нисам могао турити руке у џеп. Послије подне дође Анка и њена мати по моју газдарицу и мене, да идемо у шетњу. Ишли смо по обичају Анка и ја напријед, а старице остраг. Мало по мало удаљимо се ми од старица — и нисмо их више виђети могли. Тада извади Анка „ускршње јаје" и пружи ми га с речима: „Изволите, господине, за усиомену." „Ох, како да вам се захвалим," прихватимја, „на овом милом дару ? — 0 гле-гле, шта ово пише: „Христос воскрес дико мила! „Ти не гледај ово јаје, „Већ онога, ко га даје!"

ски рздољуби о с е т и л и, само нам је жао, што нам „Пестер Лојд" није уједно јавио, кад нам ваља на бабиње ићи. Или ће ваљда за то специјалне позиве издати 1 * * * Исус Христос је завео обичај, да се са својим ученицима љуби. То је врло леп обичај био, а још лепше је, што га практикују неки данашњи српски прОФесори, те љубе своје ђаке, које су још пре кратког времена хтели протерати. Али онда, т. ј. кад су их хтели протерати, још им није била нужна ђачка помоћ при коригирању, савијању и експедирању, а познато је, да нужда закон мења, па што не би проФесорима и пољупце изнудила? * * * У петак 18. јануара бнло је код вршачког среског суда рочиште Бранка Драгића против Бурназа, за тим Вернера нротив Бурназа, опет за тим Бурназа против Вернера, после Косте СтеФановића и Лазе Везенковића нротив Бурназа, и таки за тим Бурназа против Косте СгеФановића и Лазе Везенковића. Уз то су саслушани још врло многи сведоци, који су сви против Бурназа говорили. Кад тако стоје ствари, оида није ни мало чудновато, што се суд забунио, те не може изрећи прзсуду, него све непрестано одлаже ствар. Такве „заплетене" ствари забуниле би и много будније главе, него што су у вршачких и белоцркванских судија. * * * Панчевачки лист „Наше ГорсЛист" радује се, што излази нов књижеван лиот „Стражилово", али вели, да би се још већма радовао кад би исти лист (Стражилово) излазило у Араду или Сегеднну. Па ништа лакше од тога. Нека се Касапиновић (брати на Тису са „Ох, хвала вам — по сто пут вам хвала, како је то леп дар," повичем ја занешено. „Али само да знате, како сам се мучила, док сам то исписала," прихвати она. „Па зар сам ја вриједан, да се тако миле ручице труде због мене? Нипошто ?" „0, молим лијепо, немојте бити одвише скромни." „То нисам, јер исгину говорим," бранио сам се ја .. . „Ал гђе је среће, ту је и несреће," настављаше Јулије, „тако се и мени догоди несрећа, кад сам јој се најмање надао. — Ми баш у најлепшем разговору, кад се указа мати Анкина. Анка се зацрвене и повикну: „За бога, господине, сакријте јаје, да га мати не види — иначе наопако." — Несрећом мојом био је капут скопчан, те кад сам у наглости хтео јаје у цеп турити, јаје се раздроби и како је било мућак^ стаде низ капут — цурити . . . . Анка врисну, а смртна блиједоћа покри њежне јој образчиће. На то стигне њена мати и псујућ одведе ју кући. Ја сам као луд за њима бленуо, а народ се око мене скупио, те се церекао и ругао — ох, како је страшно то церекање, још ми је и данас у ушима. Бог зна, како би дуго тако стајао, да није дошао мој пријатељ „Кучебра" (тако смо звали једног свог друга) и помогао ми да очистим капут, те ме кући одвео. (СвршиИе се.)