Стармали

„СТАРМАЛИ" ПР 3 ЗА 1885,

Шетва по Вршцу, III. Неко је рекао: „Кад човек хоће да ппше о жепгкињама, треба да умочн перо, пе у мастило пего у јутарњу румеп." Мепи се опет чипп: кад човек хоће да ппше о нашим дапашњим приликама, треба да замочи перо у румен — стида. Алда! Кад би се стид могао купити у Флашпцама као мастило, друкчије би стајале паше ствари. Тада би се мирно могли шетати п по Вршцу и по Новом Саду, па да нам и не скрене мисао у Будапешту. Но изволте шетати ако можете, кад се ето паша господа посланици и опет одвезоше на конференцију. А да се нешто рашчује, е ће се здружити и састати седам гладних година, наш парод пе би већма страховао, но што страхује од помисли, да ће му се састати посланици. Људи су данас веома јако промепули време. До сад је био обичај, да се наш нар)д састаје пред изборе и опредељује својим посланпцима програм; данас се састају посланици после избора и опредељују програм — народу. Сирома Бечкерек! Оп 1869. год. није ни сањао, да ћемо за 16 годнпа доћи до — Будапеште. Па како тск у Будапешти нагло напредовасмо ! Испрва, приликом прве будапегатанске копференцпје, држасмо се хотела, у коме обично одседају Срби, т. ј. „Енглеске краљице;" друга будапештанска копферепцпја отишла је већ у хотел „X у н г а р и ј у", па затим у саборске дворапе, и ако још дуже овако потраје, виђаћемо наше пославике по мппистарским — предсобљпма. То ће онда бити зпак, е је дошло време равноправпости, време у коме нас поред пајгоре во-

Два малера на мору љубави, — Хуморрскп. (Свршетак.) Ха, ха, ха, смијао се Доситије, да су сви гости у њега иоглед упрли. — Кад сам кући дошао, настави Јулије, казала ми је газдарица, да се Апкина мати јако љути и да је Анки забранила за казну до Духова из куће излазити. Па и то, да је Анка казала да је код „баба Доре" купила оно јаје, те сигурно да „баба Дора" није јаје сгога добро скувала, што јаја, кад се дуго кувају, радо пуцају, на је тако она ва квару. — До врага, повикнем ја, кад и „баба Дорин" профит смета нашој љубави, то ћу се одмах сутра чистити из овог несретног мјеста! — И одржао сам ријеч, макар су ме заустављали пријатељи и моја газдарица — допхао сам ево овамо. . . Доситије се још увијек смијао. — Лако се теби смијати туђој несрећи, карао га је Јулије.

ље нпко пеће моћи гњечити, јер се пећемо у пичем разликовати пи распозпавати од великоварадинских бирача мипистар-председника. У осталои, можда и немамо право што се окомисмо па будапештанску конференцију. Сирота, морала је да се саветује при затвореним вратима, па мора још и данас да крије трагове. Ко зна, можда би и она рекла као и досадање српске конференције: „Оди народе па слушај твоје избрапике: дођи и види где се ради па твоме добру —" е ал опда би све то чула и мађарска влада, а мађарска влада зацело пема тачна извештаја са те конферепције, као што га нема ни парод српски. Боже мој, ако је одиста тако: — да љуто ли је онда насео мађарски минисгар-председник. Он ваљда бедник мисли, да су се ^српски послапици крпли од свог рођеног парода, и да због парода побегоше у Будапешту. А да је паопако чуо, како је ђурковић крпио Германа, и брапио ово мало српске сиротиње, или да је чуо уздинског послапика Исаковића, би оп бога ми довео жап^аре и почео да сече будапештанску ковферепцпју горе по опу у Уљми. Па зар под таквпм приликама пије било добро што г. послапици затворише врата ? ! Оио дабогме, за ђурковића, Исаковића и многу другу господу било би пријатно, кад би народ знао гата су опи говорили, те би им сад клпцао: „живили", и поспо у срцу те поборнике свога права. Е ал опи може битп презрегае видљиву славу. само да обмапу Тису. Дакле све допде, док се не сазна права истина, и док се не докаже: да ли се друга будапештапска конференција крпла од свог парода или од мађарског министар -председника, нетреба је осуђивати. Ноакоје когод од пошгованих: читаоца „Стармалог" с тиме па чисто, онда је дабогме друга ствар. „Не смијем се ја твојој несрећи", нрихвати Доситије, ,,него ми је мило, што ја нисам сш, ком су лађе потонуле на мору љубави." — Зар се што слично и теби догодило? „Да", одговори Доситије. — 11а де причај ти сад мени. „Хоћу, само ћу ти све на брзо испричати, јер већ је доба да одлазимо кући." — Дакле почињи. „Ти познајеш „лијену плавојку", — Позпајем. „Баш па св. Саву," настави Досигије, „упознам се и заљубим у „нлавојку" и одмах послије пеколико дана пишем јој, како сам се у њу смргпо заљубио и како не могу живјети у незнаљу, да ли ме она љуби или не ? — стога нека ми одговори. Она ми се одисга о/азове. Помисли како сам сретап био, ну моја срећа непотра;а дуго, једва четрпајест дана. —- Опај исти Петар, шго се са Сгевом завадио замоли ме, да му саставим љубавпо нисмо за Љубицу, јер држи да сам ја у том Ејештији. Ја саставим једно писмо за „плавојку" а друго за Петра. Обадва метнем у нутарњи џеп од капута и одем, да једчо предам „плавојци" а друго Пегру. Дуго сам около тумарао, а писам ни једно наћи могао. У нрви сулрак пођем кући, ну на путу сретнем