Стармали

„(ТЛРМЛ.Ш- БР. 3. ЗА 1885.

У осталом, ко ће зиати шта мисј« будапештаиска конферепција. Можда је оиа пе дао бог анархи стичпа, можда опа ради овој земљи о глави, па се само из мамети и предосторожпости не лаћа анархистичних средстава. II одиста: пе бп било нпшта луђе, по у овој земљи уиотребити па прилику динамит. Тпспна је вдада за време десетогодишњег министровања довела ову земљу у свагшм погледу на ивицу пропасти; и анархисте не би требале ништа друго да чине, но сасвим оно исго, што чине Тисипи пријатељи. Нека само подупиру ову владу још десет годипа: и тиме би сигурно већма припомогли да се упропасти ова земља, него да паде трипут на дап дипампта. Напослетку има још пупо разлога због којих пе треба нападати другу будапештапску копференцију. Она је поништила кикипдски програм на кога смо толико викали, п донела на место њега пеку резолуцију. Ту је резолуцију саставио нами Србима главом ђурковић, па ако се добро узвладамо може нам идуће резолуције састављати мипистар Тиса. А кад дотле дође, онда ће бити тежња потабилитета потпупо изведепа, онда ћемо бити с Тисом — измирени и у сваком пријатељству. А ко сме рећи да је противап томе ?! На сваки начип сте читали већ по повипама и то, да је будапештанска копференција решнла, да се покрепе у мађарској престолници велики српски лист. Да се покрепе . . Ал ето лист поред свег решења не хтеде да се покрене, а господа посланици пекако сви до једног заборавпше своје новчанике код код куће. У новппама пише, да ће се сад обратити народу, па да оп даде поваца. Но и ту је запело. Треба неко да купи прилоге, а паименовапи патријар се још пије решио: хоћели допустити калуђерима да „плавојку" и кажем јој, да јој имам један лисг уручити, а опа одговори: „Дакле молим вас дајте брзо, морам се кући журити." Ја брзо извадим писмо и пруасим јој га, а опа га узе, стиспу у руку и оде." „Мало затим, ал' ето Петра. „Но фала богу," повичем ја, „од кад те тражим " — „Јеси ли саставио?-' запита оп. ^Јесам", одговорим и турим руку у џеп, да извадим саставак. Кад тамо, ал мјесто саставка извадим писмо, што сам га имао предати, „лијепој плавојци".— „Триста му мука," завичем, „промјеиио сам писма. „Илавојци" дао сам саставак за Љубицу, мјесто њена писма. — Појурим за „плавојком" ал нисам је могао стићи. Повратим се кући — читаву сам се ноћ превртао као у грчевима — Иајпослије осване и сутрашњи дан — који ми допесе писмо од „илавојке.* Ево шта пише у њему: Господине! Незнам, како да себи тумачим дрзовитост, шго сте мепи уручили лист, што сте пекој Љубици намјенили. Ваљда сте хтјели тиме показати, да сте ме преварили. Али нека, нека! Ја вас одсада презирем исто тако, као што сам вас досада лубила. Срам вас било ! —Враћам вам уз овај „Љубичин-лист" и опај први, што сте ми писали. Ако сте поштепи повратићете и ви мепи мој. Уиријеђена Д. Н.

за1;у по иароду, те да тај носао обаве. Тако би се, знате, још најбрже обавила ствар, јер би народ одма разабрао, па чему је: — не би му требало ни речи говорити. Но допустите да прекипем: јер се не може даље писати о свој ствари. Хартија јс од срама и стида поцрвенила, мастило од грозе побледило, а бледо мастило па заруделој хартији не издаје слова. . . 0.

Разговор на калимегдану. Млађи ђак. Како се зове опај стари закон енглески, који свакоме осигурава личпу безбедност? Старији ђак. Зове се „Па1>еа& согриз •— јер се тим речима ночиње. Млађи ђ А шта зиачи то , 11аЈ>еаз согриз"'{ Старији ђ. То значи: ,Пмај тело.'" Млађи ђ. А имамо ли и ми у СрбиЈи какав закон палик на тај? Старији ђ. (Смеје се) Ииамо, дабогме, и ми нешто налик на то. И од нас се иште да имамо, јер само се т е л о може апсити и кињити, стрељати, вешати и давити, што духу 1:е може да пасира. Даклем „Наћеиз согриз," то је излазна тачка и наших великих и малих сејм Жандар. (Иза леђа.) Море децо, о чему ви то разговарате? Старији Ђ- Та ево доказујем моме другу, како не ваља читати других новина, него само „Видело". Жандар. Тако, тако; ви сте добра деца. А ја ловим само оне, који се усуђују прогивпо мислити. Налимегданџија.

„Помисли," настави Доситије, „како ми је било. Иођем да ју тражим, да јој све искажем и да ју молим за опроштај. Али кад сам ју срео, поздравим ју, а она охоло окренула главу, па пи да погледа. То ме је увриједило и одмах јој поштон повратим њен лист. Касније је увијек од мене окретала главу. Ето, то ти је историја моје — бог зна које — али до сад посљедње љубави." — Знаш. шта ми се у томе најсмјешнијо чини, примјети Јулије. „Шта?" — Што се ова сва зла у наглости догађају. Стево у наглости отворио кутују, иа разбио Јаје; ја у наглости хтео турити јаје у џеп, па га згњечио; ти у наглости дао туђи саставак нјесто писма — стога неваља никада наглити. „Ми смо се дакле научили памети," прихвати у шали Доситије. — Како мислиш? „Видиш, да се не журимо кући. На ово се слатдо насмијаше, платише, дигоше и одошс. — Кад сам кући дошао, ирибиљежио сам овај разговор за „Стармали." Сретен Данчин.