Стармали

30

„СТАРМАЛИ"

БР. 4. ЗА 1885.

^ „Одјеку" нису допустили да штамна свој чланак: „Шта народ неЛе". Београдској власги је тема отужна, јер она и без „Одјека" зна шта народ неће, — народ мора т ет и (а ми већ знамо ко је та т ета).

3 „Застава" бар нешто добила (парницу), — али Наше доба још није добило ни — стотинитог иретплатника.

х Ко каже да међу нама нема слоге! — Претрес биџета је прошао, — српски су посланици сл ож н о ћутали. 0 горњој кући говори свако, ко год има уста прорезана — српски посланици сложно ћуте. (Само је питање је ли то она „с л о г а о д б о г а", коју давно прижелкујемо(. Ђука. Јеси ли читао у ,Вражјем Добу" чланке »Пред конгрес"? Шука Јесам. Ђука. Та како ти се допадају? г / Шука. Мепи се једино допада -<заврештак, где сам писац вели: „Ја радо признајем, да у овим мојим чланцима нема пи сисгеме, ни нужне потпуности; они су писани фрагментарно разгледајући и расветљујући поједине тавне стране нашег црквено-автономног питања. Признајем, да утомрасветлењуима више погрешака и заблуде, него праве светлости." Ђука. Па што пнше онда, бог га видео, кад сам признаје, да у његовом „расветљењу" има више погрешака и заблуде, него праве светлости ? Шука. И сам тако судим, ал то су ђаволски послови, па такви и морају бити.

Ђука. Знаш ли ти, ко је најплеменитији човек?" Шука. Ко ? Ђука. Уредник „Вражјег Доба",јер он вели, да само за то издаје свој лист, да би „Застава" и „Стармали" имали шта да пишу. Шука. Кам' те среће, да не морају о таквим трицама писати! Ја држим, да би се они сами томе највећма радовади. Вл. Неколико дефиниција. Шта је досљедност ? Досљедпост Је, кад његова наименованост у својој резиденццји наређује строги пост, а за тим седа са својим гостима у каруца и иде у Крушедол да пирује. Шта је тачност? Тачност је, кад карловачка гимназија приређује беседу, па се на позивницама не каже, ни ко је нриређује ни где ће се беседа одржавати. Каква је разлика између Германа и Тисе? Једи но та, што Тиса именовање препоручује, а Герман фактично именује бербере за гимназијске кураторе. Шта је симпатија? Кад вереница свога вереника, кад овај силази са степеница заложнице, запита: колико је сати? Бр. 15.

Реминисценције из минулих месојеђа, Јуриста. Е, ја овде у сали већ не могу да издржим, тако је страшна врућина. — Идем у креденц. Играчица. А зар је онде ладовина? Јуриета. Та, оно истина врућина је и тамо; — али ипак је л а д н о в и н и ј е, него овде. Играч. Госпођице, с м е м л и вас замолити да са мном одиграте овај кадрил ? Играчица са села (први пут на балу): Смете. Играч. Ох госпођице, ви сте ме одговором вашим тако изненадили, да сам сад изгубио сву храброст. Сад баш н е с м е м да вас замолим. Он. Лепа маско, као што видим ти си вила, имаш крила. Смем ли те понудити са чашом л и м и н а д е? Она. То је за мене и сувише кисело. Он. Па да чиме те могу послужити, бела в и л о ? Она. Кад сам в и л а, оћу да иијем бар виланера. Он. Мани га у вилин чанак, тај је још киселији. Сад сам га баш коштао. Стара госпа. Господин комшија, — ви не играте?Г Господин А (уздане) Па ја сам се скоро оженио. Стара госпа. Опростите! — Сад сам се тек сетила, ви играте само код куће. Било је у омањој варошици, а било је и после поноћи — разиграно одушевлење неће да зна за „р е д и г ар а" (макар да је златним словима штампап). Маџари (вичу): Чардаш нек се свира! Срби (вичу): Коло нек се свира! — Чардаш ! Чардаш ! — Коло! Коло! Не могу да се погоде. У то се умешам и ја, да противност ублажим. Предложим, нека Цигани свирају што они оће, а ми да будемо задовољни. Предлог се усвоји. — Али примаш циганске банде био је познат шаљивчина. По његовој наредби банда поче, да свира — али нити к о л о, — нити ч а р д а ш, него неки — немачки в а л ц е р. — Добро је и то за несложне људе! (повика мој друг својим стенторским гласом.) Обе странке изгубише за час том изненадом своје одушевлење; збунише се, — ушепртљише и — одиграше валцер. А примаш се тако поносито смешкао, као књижевник какав, кад напише лепу басну, којој не треба да додаје „нравоученија."*) —о—а—

*) Наш господин нотарош сад једнако тела.ти, да је то све било моје масло. И сад оће да ме тужи најстрожијој власти. Али чие ! — ја сам се меТју то одселио у Америку; па сад ако оКе држ. тужилац да ме вија мора доћи и оп амо. Гораи.