Стармали

„СТАРМАЈИ" БР. 5. ЗА 1885.

Србин учинити нешто, за шта га неће ни затворити, ни оптужити, на ни налагати на њега да је велеиздајник. Осим тога могли би отићи и у Велеград, да тамо на католички начин прославимо православвог свеца. Кад би том приликом понели собом и ону католичку носланицу Германову, којом је 1882. год. честитао православнима божић, без сумње би нас фратрови у Велеграду примили са раширеним рукама. Е ал шта ћете, кад се Тиса за ово десет година својски постарао, да нас мимоиђе свака слава; па кад смо већ заборавили просљављати, онда ће нас извинити, што смо приликом његове славе овако дрвени и што нећемо да се прославимо. У осталом, ако је наш г. министар-председник, човек скромнога „соја", задовољиће се и без наше славе. Није ли му зар десетогодишњицу честитала депутација полиције, деп}тација жандармерије, и депутација вароши Новога Сада ? Та то није све ! Јер осим полиције, жандармерије и Новог Сада, честитале су министру Тиси, још и две друге вароши, а то је — Сегедин и Пожун. Нови Сад зацело није „мађарска варош;" у сегединској репрезентанцији претеже чивутски уплив, а у Пожуну су такође Чивути и Словаци у већиви. Мађарска места чекају на сваки начин да се наврши најпре стогодишњица Тисине владавине, па да му после честитају. Зацело је тако, а другојаче не може ни бити. Јер да је другчије, онда би морали претпоставити, да је Тиса ужасно насео, кад од толико хиљада општина, не нађоше за вредно да му честитају више него само — три. У осталом било овако или онако, мршав број честитака које одоше Тиси, показује бар то, да он није никога гонио ни митио на та честитања. Јер да је 1МШШ Дебели Јанко. (По народној нрппонетци.) ОД Д. Ј. (Продужење.) Док се тако Јанко целим путем брин'о, У ћелију ј' стиг'о, иа је с леђа скин'о. П'онда шта ће друго, већ торбу да дреши Смрт му само треба, њему старом депш. И већ' да ју дреши, да ју пусти веће Ал се сети нечег — не, данаске пеће ! Сетио се старац чутуре од лима, Да у њојзи вина пет-шест ока има. Та проклета мисао не дала му мира, Он неће, да трезан са света сванџира. То ће њему бити и од меда слађе Па је 01'шо одмах, да чутуру нађе. И наш'о је збиља, у собу је носи, Радов'о се њојзи као божур роси. И већ ју је наг'о, мислите, да с' напи? Није било у њој баш ни једне капи. Проклињ'о је кале у свом очајању, Сад да има жену, пала б' беда на њу. Није с' дуго сећ'о, сетио се ко је,

гонио и митио, резултат би пспао сасвим другојачи; о том нема никакве сумње. Ово треба Тисини противници да упамте, па нека не говоре више да се код нас ништа не ради од добре воље. Нови Сад се понајбоље показао, јер честитка коју предадоше Новосађани, слави мађарског министарпредседника чак и за то, што је он добар о т а ц свију народности. А даје Тиса одиста добар отац народности, то мора најбоље зиати словачка и српска Матица, а секретар српске Матице је и написао тај поздрав. Србин је и покренуо мисао, да Новосађани честитају Тиси, а кад је дошло до тога, ко ће о свом трошку отићи у Пешту да преда Тиси честитку, онда су господа репрезетанти Несрби, изабрали све оне Србе у денутацију, који се тога дана десише у заступству. Па ето нека каже још неко, да смо ми Срби запостављени. Нико се од странаца није истицао, но су једногласно изабрали своју браћу Србе, нека се они клањају и издају у славу Тисину — новац. Види се дакле, да се по кадкад и на Србе рачуна у овој држави. Већина Срба представника Новосађана, са изузетком четворице, не дођоше у заступство оног дана. Многи мисле да је то извлачење, али ми не делимо то мишљење. Цела та ствар могла би се пре у в л а ч е њ е, него ли извлачење назвати. У осталом као што чујемо браћа Панчевци јако жале, где им ето одједаред, и то преко иоћи, нреоте славу Нови Сад. И заиста су ГГанчевци у веома незгодном положају. Ако хоће и на даље да важе као „најлојалнија" и „најпатријотскија" српска општина, бог би га сам знао, шта ће морати још учинити. Ми би им препоручили, да чекају док се министар-председнику роди син, па нек томе изашљу депутацију и поздраве То су жедна браћа баш к'о и сам што је Неправо му било, туко би с' да може Али сад' му нико боме не поможе. П' онда зграби торбу, и на сто је мету Неће више да је на овоме свету! П' онда опет зграби ножекању неку Којом само шунку и моруну секу. Чим расече уже, смрт се пред њим створи, Одмах клета поче по свету да мори. Морила је брате, где је кога срела, Ал' прво је Јанка са света однела. И на онај свет је опет Јанко пон'о Ону торбу своју — чудовиште оно. Ишао је тако, путов'о је дуго, Имао је торбу, али ништа друго. Путова'о је дуго, све пустиња нека, Већ се бој'о, да ће путоват' до века. На један пут пред њим дворови од злата, Чита натпис Јанко: „то су рајска врата'. Куцнуо је лепо, одзив беше: „ко је?" „Ох пусти ме, Нетре, у дворове твоје. Ох ала су лепи, ох ала су красни, Па још ако има каквих јела масни!" Свети Петар није задовољан тиме : „Ја ге питам само, како ти је име?" „Та ;ебели Јапко, тако су ме звали,