Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 5. ЗА 1885.

35

га, као будућег миии тар председника наше — деце. То би „министара оца" свакојако ублажило. Напослетку што Панчево и још хил>адама општина ове земље, не одоше Тиси на поклонење, око тога ће се он још утешити. Та право да кажемо : како је радио, није се могао бољем ни надати. А да шта би министар Тиса тек онда чинио, да му је нешто дошао на честитање посланик Тиса од пре 10 година, онај ватренп вођа опозиције, те му почео да говори, како је ова земљд на прагу пропасти ? Шта би наопако одговорио данашњи Тиса оном негдањем Тиси ? Од бруке би се па сваки начин сакрио у дрво и у камен, или не . . . он то не би могао више учинити. Аније му ни нужно. Него срећаје за оног негдањег опозиционара Тису, што се не појављује на попришту, јер би му се могло десити, да га данашњи нинистар-председник даде као бунтовника стрпати у затвор. Ј.

У Ш Т И П Ц И, „Нови Београдски Дневник" јавља на челу листа, да има 3500 претплатника. Да је то потпуна истина, види се отуда, што се на првој страни одмах испочетка са крупним словима налази оглас, у којем задруга штампарских радника (издавач „Н. Б. Дневника") јавља, да има на продају до 2000 кила хартије за паковање, а цена је веома умерена. * # * Да мађаризација у нашој држави рапидно папредује, то доказују и новосадски пекарски шегрти, јер до сад су викали „три нове пар", а сада својим танким гласом подвикују: „клз регесг!"

* * * Један скромни Хришћанин рачуна, колико су чопора свиња и говеда преко године два крушедолска калуђера морала пОЈести, кад су само на рен потрошили 300 фор Герман му поручује, да се окане ћорава посла, јер то може само он прорачунати. * * * Католички поп Илија Округић захваљује се у Дурском Мароду" нашем наименованом патријарху, што је овај приложио 50 фор. на католичку цркву. Нисмо још чули, да је Герман што приложио и на коју православну цркву. * * * Ко каже, да Герман није чист и овејан демократа, тај греши богу, јер ето њему за љубав припустио је приређивачки одбор на карловачку беседу и крушедолску куварицу и њену шћерку. * * * Вршачки нотабилитети пронашли су ново чудо. Они умеју и усред зиме да беру бостан, као што су то на главној скупштини певачког друштва и делом показали. * * * Но нотабилитети никако из чуда не изилазе, јер није им доста, што су усред зиме обрали бостан, него хоће да створе сад нов монструм — ново певачко друштво без певача! * * * По вражијој лођици „Вражјега Доба" могли би се само они пачати у разговор о нашем саборском устројству, који разумеју мађарски, те могу прочитати званично, на мађарском језику издато „устројство".

Греха брате немам, па шта јоште фали ?" „Одлази одатле, гле ти њега само, Ти се нећеш никад удостојат' амо. Ти ? дебели Јанко ? ти си грешник прави, Имаш више греха нег' косе на глави. Ти се ниси никад за што више брин'о, Већ само за твоју ракију и вино ? Па како си дело, нек' ти буде тако; Пи кај'о се ниси, одлази у пако !" Тако збори Петар, а наш Јанко шта ће ? Нит' зна где је сада, нити зна куда ће. Него је насумце кренуо се даље, Да тражи тај пако, куд' га Петар шаље. Подуго је Јанко ишао полако, Ноге су га веће заболеле јако. А кад му се ноге већем уштапише Спази црне дворе — „ад" на њима пише. Да л' да кушам срећу! — мисли он у себи, Брзо се одлучи : „хоћу а што не би ! Покушати ваља, па како ми буде, Можда ће се моћи благоват' и туде." Отиш'о до врата — буди бог са нама ! А врата се пред њим отворише сама. . . Прекрстит' се хтеде, пре нег ће уљести, Али му се рука поче јако трести. На један пут зачу: „како ти је име ?" . .

„Та . . . дебели Јанко" . . . „напоље са њиме!" Докле Јанко мишља, да л' је он то снио, На пољу се створи — избачен је био. Сад се опет пита, шта ће с' њим' да буде ? Љутио се на те пакосне нељуде. Видео је веће, да му није вајде, Одмар'о се мало п'онда опет хајде. Иш'о је пољаном, ал' никад' јој краја А није ни лепа к'о она код раја. Била је то нека пољана к'о пуста Расло на њој трње и дикица густа. На путу се томе напатио јако, Докле је дикицу и трње нрескак'о Бечио је очи, кол'ко му ј' у снази, И једва једанпут брда нека спази. А измеђ' тих брда ко зграду високу, Бар се тако чини његовоме оку. Од радости суза из ока му вири, Хвала богу, ту ће ваљда да се смири. Нашао је негди две приличне штаке, То му је помогло убрзат' кораке Па за кратко време већ је био тамо, На врати је веће — још да куцне само. А кад' није мог'о Оаш ништа да чује, Усуди се. . . куцну — сад већ где је ту је« Отворише с' врата а он уђе лепо,