Стармали

скинуо ону мантију и камилавку, која му обележава достојанство, и то да је и з д ож и о, најбоље би учинио. * * * Поа Н. који се увек држи моде и иде заг Германом, спрема се, да на првој идућој винарској издожби, издожи из цркве — нричешће. * * * Уредник „Н. Д." ограђује се против „Засгавиног" подлистка: „Савесг се свети.* Признаје до душе, да је све оно истина, само није истииа то, да му се кад кад буди савест. У идућем броју изгрдиће писца оног подлистка, који не зна ни то, да се „мртви" не буде. * * * Пештанске новине пишу. да ће се наш сабор састати у Карловцима крајем августа, кад почне грожђе да зри. Герман је са нотабилитетима пробирао и пробирао, па је нашао, да је за сада грожђе још — кисело. * * * Радић је у својој дрскости наложио општинама вршачке дијецезе, да га дочекују звоњењем и литијама. Ако и други пут пође у ревизију, не треба ништа да наручује, јер како се лепо понашао могу га дочекати још и — рипидама. * * * Поп Никола назива ову иедељу „всликим црквеним маневром". Он вели: „Ове недеље има толико бденија, служби и вечерња, да то већ није ни хришћански". * * * Наш јединац се опет не жали толико на целу „ Па добро, брате Нико. Како ти велиш, онако нек буде. Дакле до вече?" „До вече зацело," па се за тим пријатељи опростише. Арса оде кући, а Ника остаде да ужива. Сад га нису као мало пре мориле црне мисли, већ се сав претворио у миље и усхићење. * * * Око једанаест сати у вече отишли су Ника и Арса до чивутског гробља. Ту се над потоком Месићом налази крст, где су 1848 године многи Србијанци изгинули, па ту отпочеше Ника и Арса копати. Таман је Ника забо први ашов, а испред њих изиђе на четири ноге нека црна подоба. Арса дрекну, баци ашов и побеже, а Ники се укочиле ноге, на се није могао ни сместа маћи. Кад се црна подоба ближе примакла, видело се према месечини, ла није црна, но управо бела, јер је на њој кожух био наопако обучен. Изгледашекао бели медвед. ика у Нстраху нит је шта видео, нит чуо, него је мислио, да му је куцнуо последњи час. Подоба се подиже и ухвати га за гушу, па га обори на земљу. Сад су ударци падали на сиромаха Нику као киша. „Хоћеш моје благо, несретниче?" говорила му је подоба и непрестано га је ударала.

велику недељу колико на велики петак и велику суботу. На та два дана не смеју звонити звона, а ако се у то доба нађе случајно на путу, општине ће га морати дочекати с — клепетањем. Ј.

Ћира Та канда имаш нешто да ми кажеш, — ал се устежеш. Спира. Јеси ли слушао, да каткад људи због п о п а Никоде омрзну ина светога Николу. Ћира. Слушао сам. Спира. Его видиш, брате ћ ир о, тако мора бити да се Анђелић због тебе расрдио и на светог ћирила. Ћира. То лако може бити. Али сада још треба да докучимо, шта му је Метод крив.

Ћира. Нуто чуда ! У Бугарској попови штрајкују, — неће да служе. Спира. ћути, молим те. Ако само неће да служе, то је још цвеће и ковиље. Али код нас, — што год које свештено лице мање с л у ж и, то више оће дазаповеда.

Призпање једног слушатеља филозофије. И Хегел и Лајбниц, То је мени фантом ; Жеђ се моја филозофска Гаси само к а н т о м. Ј

„Нећу. Пусти ме тако ти бога и матере божије !" стењао је сиромах Ника. „Хоћеш ли још кадгод поћи да копаш блага?" „Никад више. Да бог да се распао, кад будем на то само и помислио," клео се Ника. „Добро. Али тешко теби, ако погазиш реч," рече му подоба, удари га последњи пут, па га за тим пусти, а Ника се нагло подиже и безобзирце побеже кући. „Но овог смо, Панто, за увек излечили од његове болести," рече после неколико тренутака тој белој подоби Арса, који се међу тим био вратио и сведок био Никиног страдања. „Томе зацело неће више никад пасти на памет, да копа благо," одговори Арсин пријатељ Панта Дикица, јер је он то био, па за тим покупе ашове и одоше својим кућама. П заиста: Ники Визешу није више никад пало на памет д& тражи и копа блага, него крпи ципеле и живи чемерно, као шго је и до сад живео.