Стармали

60

Ј„СТАР МАЛИ Ц БР 8. ЗА 1885.

Ђ:„Јесу ли и католички фратШшкч! Р и или чи^утски рабинери изложили ШђЕ$ МЈЈУу У своје црквеве светиње на будапеш%Ш ГА ШЖШ \1 танској изложби?" Ш: »Богме о томе нисам ништа чуо. А ко ће и излагати своју - •_ цркву на изложбу ? Ђ : »Па то је учинио Герман ..." Ш : „Та биће да му то тако налажу канопи и црквена свест, јер Његова Небираност увек постуна по канонима и црквеној свести."

Ђ: Ове се године састала два ускрса. Православни п римокатолички. Па кад се већ и ускрси зближују и састају, ја не знам зашто не би и људи? зар баш да не идемо на састанак у Велеград ? Ш: Е мој брате, кад би ми били паметни као наши ускрси, било би друго шта Ускрси се састали, растаће се, па ће опет остати какви су и били. Православни и римокатолички. Али нас зову у Велеград да нас као ускршње јаје утуцају, па да нас метну у џеп. Дакле боље да останемо код куће. Ј.

П у о л и ц е, О Лане у ово доба били су многи Панчевци у Кикинди, где се скувао познати ианчерај. Сад су требали неки кикинђани доћи у Панчево, да створе какав ки-киндерај

Д Бизмарк је о слави своје седамдесетогодишњице добивао телеграма и од Аустријски Немаца. Ти телеграми мора да су пријали Бисмарковој (кенигс)греческој мудрости.

б У Паризу је сад грозничаво стање. Чудновато! Иначе обично после грознице долази Хина, — а овде је Хина баш проузроковала грозницу.

Н Кад већ нисмо хтели ићи у Велеград, могли смо послати бар један барјак, на коме би ћирилицом написано било: Аарили-ли-ли!

X Није требао Радић ићи да обраћа Назарене баш у време поста. Јер они у место да су слушали његове грдње, једнако су само то мислили: кад је овај у пост тако пуначак, какав ли ће бити тек кад се омрси.

О У „Нашем Добу" сад се већ систематично Матица Српска депунцира, да се политика у њу улегла. (Тиме је наравно динамит под Матицу бачеп,

— сад само треба Тиса оком да севне и Матица, [заједно са господинои Топом] оде у ваздух.) % Приликом реформисања горње куће могли смо много научити; — а најглавније је то, да и Тиса уме (још те како) попустити, кад наиђе на мало жилавије нотабилитете, него што су они наши.

„Застава" зове г. Германа новом титулом: Његова Небираност Чујемо да ће против тога протестирити пеке владике, којима та титула исто тако припада.

Чудо XIX, века, У данашњем себичном веку заиста је чудо кад се нађе когод да оно, што сам воле радо даје другоме, — а опо гпто му не прија задржаваза себе. А зар има така племенита створења у XIX. веку? Има, дабогме. И то је Пошта у краљевини С р б и ј и. Јер она листове, чији правац воле, радо експедира адресатима, а листове које мрзи, радо задржава за себе. Палилулац. Шајкашки уштипак, Један наш свештеник саранио је мртваца за награду од 2 фор , 2 сата пре времена, т. ј. раније но што је лекар дозволио. За сваки сат узео је према томе само 1 фор. Наш свет рачуна, па је израчунао, да се господнпу пароху и за остале сатове по једна форипта платила, би можда човека и живог саранио. (То би коштало не више, но само 49 форината.) Ср.

Американци и ми. У Америци је ушло у обичај, да се на надгробвим крстовима и споменицима не мећу заслуге покојника, но само статистички податци. Тако се на једном споменику може н, пр, ово чигати: ,Име умрлога: Јабес Смидлеј. Рођен у Конкорду 27. априла 1832. год. ; умр'о у Вест. Мидекборгу, 10. фебр 1885. год. Занимање : земљепоседник, столар и општински већник. Узрок смрти: запалење џигерице Лекар: Др. Џон Смит". Пошто ми и онако мајмунишемо стране навике, ништа лакше, но да ће се и код нас. овај обичај одомаћити. А кад се то деси, тада ћемо на неким споменицима читати ово: На гробу једног, Тисиним реформама упропашћеног сељака стајаће забележено : „Име умрлога : Неца Сувајџић. Рођен : 1850. год. у кући својих предака. Умр'о 1885. год. у јендеку поп Стевановом. Занимање: земљеделац. Узрок смрти: глад и невоља. Лекар : Без лекарске помоћи скоичао свој век." Надгробни споменик једног нашег нотабилитета