Стармали

17" ЕЕовоме Саду 10- априла 1335.

„Отармали" излази трипут месечно. Годишња деиа 4 ф . — погодишња 2 ф . — на 3 меседа 1 ф . За Србију и Јруге крајеве 10 — 5, — 2 1 / 8 динара или франка. — Власник и одговорни уредник Змај-Јован Јовановић; Издаје штамиарија А ПајевиКа у Новом Саду рукописи се шиљу уреднику (Ог. Ј. Јогапоујс, ^јеп IX- ГогсеПппкааве, 50.) — Претнлата и све што се тиче администрације шиље се штампарији А. ПајевиЕа у Нов. Саду. — За огласе ндаћа се 6 новч. од реда, слова као што су ова и сваки пут 30 новч. за жиг.

П а п р и к а. Како раде пештапски злочинци Да угоде својој гадвој страсти ? Прочитајте како ј' Газдаг страдо, Пак ће вам се са свим јасно касти. Пратили га назорице пјтем (А жандари пису иишта чули) Кад га стигли, е онда су прво Паприке му у очи сасули. Са паприком, специјалитетом, Збунили га (да пуста заната) И да богме, онда им је лако Жртви метут' штравгу око врата. Паприки је већ скочила цена, И за то се обилито сади: Тако бива појединим људма, Али тако и еп §гоз се ради. Српски роде, ма да ј' доба ноћи, Ал ти немој небрижице спават; И теби се већ давно почело Са паприком очи засипават! Већ се нашло рођевих синова Што пештанске паприке имаду, И њоме ти, шта си дочекао, Ситно, вешто очи засипаду. Српски роде, буди па опрезу Познај смере ових несретника, Прибери ее, па се мушки брани, И чувај се пештански паприка. Нр.

Шетња по Вршцу. VIII.

вели

„Није коме је одређено, већ коме је суђено наша народна пословица. Незнам, да ли је ова пословица хиљаду годива стара, али звам, да се на дан хиљаду годишњице словенских апостола и просветитеља ћирила и Методија потпуно обистинила, јер служба божја беше одређена њима у спомен и славу, а одржала се светом Евтохију! Ако се буде та пословица и даље обистињавала, то се у будућности могу највеће забуне и збрке догађаги. Тако н. пр може се догодити, да жене, што су одређене, да због својих бракоразводних нарница дођу конзисторијалном бележвику, у истини дођу дворском мезимчету Радићу на саслушање, а опет ордени, што су одређени, да оките прса калуђера Радића, могу доћи на атресу конзисторијалног бележника Мандукића, повци пак, што су одређени из народног фонда за нашег владику, могу се забунити, па доћи на скромног дворског епитропа, који пеће знати, шта ће с њима радити. Сви би се ови људи зачудили, кад би се нешто такве забуне догодиле, кад би се судбина тако са њима нашалила, али ја држим, да се већма не би могли зачудити, него што се на небу зачудио св. Евтихије, кад је добио позивницу ва службу, што ће му српски калуђери и понови одслужити. Знао је, да на земљи постоје разне вере и да разни људи славе разне свеце, али до сад још никад није чуо да се и њему по црквама служи велика литурђија, па с тога похита ка божјем црестолу, да од свемогућега и од свезнајућега замоли обавештаја. „Морабитида се на земљи основала ради иромене опет каква нова вера," мислио је у себи св. Евтохије, корачајући лагано ка престолу божјем. Успут се срео са „ромим Дабом," врховним заповедником пакла, који је био код св. Петра, од кога је рекламирао неколико калуђерских душа, што су се преваром увукле у рај и од кога је ради знања добио списак нота-