Стармали

118

„еТАРМАЛИ"

БР. 15. ЗА 1885.

Те прозбори деци 'Вако мудрујући : „Ако с' које удави, Нек не иде кући, Јербо ће га мајка Немилице тући ! и

(Зар то није био — Реците ми ома Савет здраво мудар II поштен од — сома ?)

Ђука. Ди велиш, да ће бити народни збор? Шука. Па у Сомбору. Ђука. Тако. А шта мисјхиш, да д' ће тамо бити с в и Сомборци? Шука. Наравно та они, у првом реду. Ђука. Али, овај — Јота? Та и он је Сомборац. Шука. Па и њега би тамо дочекади. Ђука. Ади како! Шука^ А како би га тамо поздравиди ? Ђука. Ево, ко мом — штаубмантлу. Шука. А шта је то. Ђука. Па — опаклија.

Како је у патријаршеском двору? Има пуно књига о томе, како се у нашем сзету треба поклонити, како пољубити у руку, и т. д. Има народа који пред сидницима ударају теменом о патос, грувају се у прса, а турски султани и римске папе дају се љубити у папучу. Само још нико није ни видио, ни читао, ни чуо, о сасвим новом обичају, који влада од неког доба на патријаршеском двору у Карловцима. Његова Небираност је у последње време ужасно огорчена, узрујана, не да ни једном од својих присталица руке. У сваком од њих види скривеног противника, који му ласка и удвара му се, а овамо издај@ његове тајне. На сваки начин има у мдогоме право што тако ради, јер иначе ми никад не би знали шта се збивадо у двору. А збивало се ево и ово: Улази једног дана поп П. сасвим скрушен. Његова Небираност, стоји укочено, погледи му севају, лице му натмуњено, као да ће из њега пући гром. „Шта је грешниче? . . Био си и опет у Новом Саду, био си у беса, тумарао си, шуровао си, домунђавао си се. . Поп П. смерно прилази руци. Но Његова Небираност се непомиче. Само кад се одрод свештеник саже да руку пољуби, Његова Небираност повуче руку лагано натраг и метну је на деђа. Уста „грешникова* ишла су за руком и кад се ова заустави, по-

Иза леђа Његове Небираности зачу се смеј, . . Ту су била још два друга свештеника. „Е бог вас живио ваша светости," рече један од њих, .баш сте му дали да искуси." Насмеја се и Његова Небираносг. . . Допао му се тај „нови обичај", допало му се, како је „грешника" понизио. „Хеј сад ме љубиш. . . љубиш ме и ди се не љуби, јели? А зар мислиш да ја не знам, зашто си се покорио? Тамо у мом чекмежету стоји твоја ствар, тамо је залишна „сесиЈа", па ако је пустим на редован суд, онда си долијао. . . Знаш ти то, врдо добро знаш, ал опет шурујеш против мене." „Не шурујем бога ми. . . Него би само хтео да изиграм оне тамо. Ја морам сад мудро, као Гледстон. „Видио сам какав си ти Гледстон, видио сам мадо час. Одлази. ..." И опет се скрушено пруближаваше поп П. руци Његове Небираности, а опет се „света рука" повлачила натраг, до иза леђа. . . . И опет паде нољубац, паде пољубац „српског Гдедстона." Од оно доба се омилио овај обичај рукољуба Његовој Небираности. Кажу да се сад Јота ређе виђа у двору, али на другог некогјавног заступника Његове Небираности није тај обичај ни мадо застрашавајући дјејствовао. Ова прича у толико није за ,,Стармали", што је сувише жалосна, тим пре, истинита.

што Је од речи до речи -—0!У!—

Анегдоте. Узрок. „Човече, човече, та ти опет долазиш из бирцуза." — Па да богме жено. Не могу баш ни тамо вечито остати. Добар одговор. У Корунжој расправљао је недавно кандидат деснице, за бечки сабор, свој изборни програм. Један сељан му повиче из гомиле: „У нас се „лево вози" а десно сврће; ја нисам за вас."

љубац

паде.

Шта све човек може учинити за један минут. 0 томе нас учи ово место из једног романа. Милан дојаши до врта, скочи с коња, провуче се кроз плот, подети у хладник, где је Аница седила, привуче се к њој и паде пред њом на кољена. Она га радосна подиже, он седе до ње, паде јој на груди п пливаше у мору од блаженства. Све то бијаше дело једнога минута." Ала мрзи. „Ја керове мрзим" — Тако рече Пера. Зато, браћо, увек Ја и терам кера.

1882.

Божа.