Стармали

130

СТАРМАЈШ" БР. 17. ЗА 1885.

Он. Ала ми тај мозак кипи, У грудпма пако прави Вина амо, много вина, Да ме смири ил — удави! * * * Па нос'те му, нос'те вина Друкче не мож' бес да снава. Ето. роде, грех се дави, Издајида очајава ....

У место шетње, Био један Циганин. И он је радо шетао, али само ноћу, и то: по туђим таванима, хамбаровима собама и т. д. 0 својим шетњама није до душе писао у иовинама, али је за њих ипак дознао свет. Изведоше Цигу пред суд, те му суде. „Ни један не говори паметно; — бога ми ни један" — уверавао је Цига, кад чу, како говоре господа на суду. Почеше да му дижу и вешала. „Е баш ћу да видим шта умете" — вели црни брат, па се онда пљесну рукама. „Та не ради се то тако; не ради се бога ми," уверавао је и опет, „море људи будите паметни." Јост, ал мог Цигу ипак обесише. Наша српска „црна браћа". У својој самртној муци сасвим се понашају као тај Циганин. „Не говорите" паметно, бога ми не говорите паметно," викали су они до сад, а кад дође време сомборском збору, сада кукају: „Та не гради се тако програм-, верујте не гради се тако; тако нам бога, то нас неће премртвити. ..." Боже мој, како су и жалосни смешни

ш®длшетжк

„Друштво љубавне умерености." Написао Ст. Радић — Пуктало. Чика Миша вам је био чудноват човек. Његова кућа била је у комшилуку нашем, те сам као дете тамо више нута одлазио. Ја сам тада — када ова хумореска почиње — био дете од седам година а чика Миша вам је био момче од својих 23—24 годинице. Био је велики враголан„ Сваке недеље по два дана и то среду и петак одлазио је он некуд, и то отишао би у ујутру у осам сахата а дошао би у дванајст. После подне отишао би } три а дошао би у шест. Кад год сам у те дневе дошао код чика Мише нисам га затекао код куће. Тада бих запитао фрајлу Мицику — чика Мишину сестру — која ме баш није волела с тога; што сам јој изгубио једно мало жућкасто писамце, које саи носио једном великом господину — где је чика Миша ? Она би се отресла на мене и одговорила: а шта ја знам. — Ја бих се тада ставио у позитуру те би тако исто одвратио: а шта ја знам, те бих фрајли Мицики показао какову цедуљицу. Она би се тада јако ражљутила, те би ме по свој башти вијала мислећи, да је то онај листић, што сам га пре изгубио. Ја сам то

грешници кад видедаим је крај. Они мисле, садћеих још неко послушати; те ћесе обазрети на њихове савете. Циганин је уверавао, да ;реба три горе посећи, те му од тога саградити велико губилиште, јер мање не помаже, а наши душевни Цигани уверавају, да сомморски програм није доста јак, бајаги прекинуће се. Будите мирни господо; ако се прекине, те вам од њега не буде ништа; наша је штета. Вами то може бити сасвим пријатно, дакле радујте се, а не жестите се тога ради. Ми не знамо како је оног Циганина бранио његов адвокат, али наши душевни Цигани узели су себи сасвим достојна адвоката. Чудно име носи тај човек чудно доиста: јер се не зове никако друкчије, него баш: ђв. Па да видите како је вешт. Кад виде да је њему пала у део та велика и превелика част, да буде бранилац душевних Цигана, он узе да гарави своје начело, а гаравио га је дотле, докле не постаде тако црно, као „ђаво" кад упадпе у мастило. И такав*одвратник узе за часак у своје руке нрограм сомборског збора те рече: „Е људи, ово би могло и мени пристати". Тако рече а при том рачуна: оно што је он имао за часак у рукама и за шта рече да је .добро", од тога ће се згадити сав честит свет, те ће безобзирце напустити сомборски програм. Но да се овој циганско адвокатској политици нровиде ребра те јој се данас цео свет смеје, на то је тај господин заборавио. Оно дабогме да није ни од нас лепо, што својим противницима не учинимо бар за часак по вољи. Ал већ „за часак" — учинићемо. Ево ћемо да им опишемо сомборски збор онако, како су они желили да испадне.

и хтео, да ме фрајла Мицика вија. Јер кад није чик I Миша код куће, да нас забавља —- мене и мога друга Јовицу чика Мишиног најмлађег брата — онда смо се нас двојица јако сневеселили, те смо гледали, да ма на који начин ражљутимо фрајлу Мицику, да нас по башти вија. Иначе кад је чика Миша код куће, онда је она сиротица мирна. Била је прилично лепа. Само сам ја тада још превише млад био, те нисам могао све црте које су је лепом чиниле запамтити. Али ипак сам нешто добро запамтио, а то је, да сам се често ноћу будио од пеке свирке, која је долазила до мојих младих ушију испод прозора Мицикина. Тада би се и моја мала сестрица пробудила. те би рекла: блаца! це се удати цека Мица, то су дајде. Али ја то нисам веровао, јер има већ две три недеље, како свирају под прозором као у сватови, па ујутру нема ништа. Ја сам свако јутро одлазио — носле такове свирке — чика Мишиној кући у нади, да ћу затећи свате и гледати, како сикером на дрвљанику секу главе ћуранима. Али од свега ништа. Но ипак сам с нечим био начисто. Знао сам да неко доводи те музиканте и да они сви не долазе за љубав фрајли Мицики .... Кад је дакле чика Миша код куће, тада смо ја и Јовица благовали. Он нам је читао о Краљевићу Марку, Муси Арбануси и Милошу Обилићу, а ми смо у њега гледали као у св. Ни.колу. За тим би оетавио кљигу, те ои лочео нешто декламирати. Сећам се и дапас неколико