Стармали

146

„СТАРМАЛИ" БР. 18. ЗА 1885.

У Ш Т И П Ц И, Данас је питање о нашој автономији. Герман је нашао реч, која треба нас Србе да намами, али да уједно и Немцима разјасни ствар. Увек се позива бајаги на каноне, али је та реч другима миг, и значи; „капп оћпе." * * * Баш смо ми Срби злобни; — не дамо један другом напред. Видио поп Пантин брат, чаковачки парох, где се Панта „прославио," па дај брже и он денунцирај чаковачко певачко друштво. * * * Изгледа, да „Стармали" није ове године бадава променуо насдовну слику, а у онаком облику. Јер мал те неће ове године црни враг добити зврчку, и то тако замашну, да ће одма пасти. * * * Дакле Наше — Добаши изјавише, да се слажу с видовданским програмом. Но, то се заиста зове сла г ати. * * * Чивути присвајају све. Њима је Хорације Флакус био Флекелес. Још ће рећи да је и Неиања био Чивутин и звао се Кеитапп. * * * Чујемо, чим је Лаза Нанчић дошао у Вац, одмах су га стражари познали, јер су рекли: А-Лазатош. (А1агак>5.) — али ме они ипак нису чули — кадаим изближе смотрих лица. И за цело нису се ни најмање црвенили, елем био сам на чисто, да се нисам закасвио. Веселим лицем стуним пред њих. Вема се моме доласку није ни најмање зачудила. Шта више. изгледаше као да јој је мој долазак особито мио. Шетасмо се сви троје неко време, затим г. Ништић извинивши се са пеким важним иослом — оде. При растанку запитага гђица Вема — из учтивости —: када ће им опет доћи? Л1рекосутра" рече он, „јер сутра одлазим с неким важним послом у Печуј." Када се г. Ништић удалио, рече ми г. Вема, да ће сутра у четири сата са својом тетком, стрином, гђицом Милевом и г. Пиштиком ићи преко Дунава у „Сј \ч1а§". „Ако је дакле по вољи г. Празнобоцићу можете и ви с нама." „0 на служби гђице, лепа вам хвала на позиву, а милостиви Бог ће ме задржати у животу, да дочекам тај срећни час; када ћемо се кренути." Затим је отпратим до мале баштице, која се простираше испред кућњегтрема. Дошавши тамо, повиче гђица Вема служавци: „чашу воде, умрећу од жеђи." Када чух реч „умрећу", подигнем руке к небу, те повичем: „Милостиви творче! спаси ову душу, да не свисне од жеђи, док служ1вка воду не донесе." „Ах г. Празнобоцић ! та не прети баш тако велика опасност — како сте добри. Зар се ви тако плашите за мене?" За вас гђице, за вас би и Дунав препливао, за вас би са месеца песка донео." И би госнодо у том моменту био у стању извршити свих дванајест чудеса Ираклијеви. После тога сам се растао са гђицом Вемом, и не сврћући ни камо дођем у свој стан. Када сам то вече одмарао у кревету моје тело, пустио сам машту, нека се врзе око

•» * * Ово последњих дана новипе млого говоре о неком наступу. Па дабоме, наступило је друго полгође. * * * У Будапешти се и опет састаје нека српска конференција. Једина је срећа још то, што та господа не могу никако да нам се доближе блнже од Пеште. * * * ђурковић кад је био на тој конференцији отсео је у шугар -ут-у (Зи§аг-п<;). * * * На будапештанској конференцији се види очигледно како се развија извесна врста људи. Испрва буду ко ђурић, па онда већ као потпун ђура (Вукичевић) а за тим се развије — ђурковић. Пита се само шта мисли ђурђевић?!

Ништа није без узрока. А. Сваки кириџија понесе по једну панту на пут. Ако му пукне шина, да му се у невољи нађе. П. Аха! Зато даклем треба и Герману Панта (Поповић), — јер види да му шине на точковима почињу пуцати. А. То је лепо и красно; али канда ће му мало хаснити, — јер је много натоварио. К. А.

моје Веме. Размишљавао сам, шта да радим. Ништић ће прекосутра доћи; па добије ли парницу ради које је отишао —• а парница је за пеких 9000 ф. — то ће још с кола када буде поред Веме пролазио викати : гђице! добио сам парницу, ја вас љубим, ја вас обожавам. Дуго сам мислио и најзад закључим у себи: да сутра, ма печене штуке падале, ма се Дупав изсушио, ма се цео свет тубме окренуо, морам јој рећи, да ју љубим, да без ње немогу ни воде пити. Хтео сам још о њој будан мислити, али сам увидио да сам заспао, то се предомислим, те почнем сневати. Ја сам дакле спавао и спавао сам до зоре. Сневао сам о Веми. Сневао сам, да сам јој изказао моје осећаје према њој, она ми је обавила своје њежне ручице око врата, почела ме љубити тако страсно, да сам чисто добио дрхтавицу те сам се морао хтео не хтео пробздити, јер сам љубопитљив био, да ли је то на јави. („Е видите да не ваља љубонитљив бити" — упаде му у реч предсједник, „може бити, да би још који пољубац више добиди.") ГГробудио сам се. Пре него што сам се почео облачити, провирим кроз прозор да видим, да ли је ведро. Небо без облачка. Сунце је почело помаљати своју сјајну главицу на хоризонту. Учинило ми се, да је прве погледе које је упрло на овај комад земље, које је почело осветљавати, управило на мене. И чињаше ми се као да говори : теби за љубав сгворе земаљски разгоних облаке.јер нећуда тизаданас уништим срећу,буди одважан Обукао сам се, попио сач кафу без млека, да не би баш у оном моменту када будем љубав изјављивао — задремао. Цело до подне шетао сам се по вароши. Ни нашто нисам мислио, до ли на гђицу Вему. Прошавши кроз пијацу,