Стармали

„СТАРМАЈШ" БР. 18. ЗА 1885.

дана, а мени да је у власти, ја бих и Нанчаћевог браниоца, осудио бар на две годипе, на да тако у затвору има довољно времена, да премишља о мађарском закону и мађарском праву. Ади шалу на страну! Ја да сам н. пр. на Нанчићевом месту, ја се не бих нимало једио нити би тужио за слободом, већ бих се на против баш веома радовао. Јер човеку затвореном а момку не може пасирати малер, да се ожени, а то би по мом мишљењу гора робија била, него што је пријатна усамљеност у „фортуни" и Вацу. Осим тога, у затвору се може много уштедити, што је слободном човеку немогуће. Тако на пр. затворен човек не може отићи у гостиону, па тамо се картати и пити, не може се куглати, не може терати кера, не могу му свирати цигани или гајдаш, те да овима баца форинте и петице; за тим не мора трошити толико на одело, не дере толико ципела нити баца свој новац на којекакве друге ситније и крупније потребе, нити мора ићи на беседе, игранке, соареје, пикнике и друге забаве, што све слободан човек хтео не хтео мора чинити, па по томе, ко хоће да се обогати, за тога је најбоље, да што дуже пробави у затвору. Уз то не мора у затвору бадавадисати, него ако је п. пр. несвршен правник или медицинар, може се за љубав ђурковићу на тенани спремати за испит, па кад изиђе на слободу, а он чисто ни сам неће знати, како се то догодило, да он уједаред постане доктором права или медицине. А кад се у затвору од дугог и мучног студирања умори, онда може усести на Пегаза и пољегети горе на Парнас, па свона какав је начин изјавио љубав гђци Веми, и како је она ту изјаву примила. Госноду чланове, који још немају смелости, да онима које љубе изкажу љубав, ономињем на што већу позорност, јер г. Вујо је као плашљив и неискусан ипак имао толико куражи, да изјави љубав тако олој гђици, као што је гђица Вема. Ја сам и сам јако љубонитљив, а ви ћете се моћи научити из његових речи, како те — у осталом лаке ствари — иду. Г. Вујо Дивитовић узима реч. Штовано друштво! Има већ скоро годиница дана, како се познадох са гђицом Вемом. На први поглед не може се она баш тако допасти, да човек полуди. Али слушајући господо дуже времена њен звонки глас, који са небесном вештином извија тако јасне, пуне умиљатости речи. Гледајући и са блаженим осећајима грејати се на величанственом жару њених очију. Осећајући топлоту њених погледа, пратећи њен лахки вилински ход, посматрајући њен витки стас, гледајући оне сићушне као бисер зубиће, а при најмањем узбуђењу, њене запламтеле бујне образчиће. Господо! човек престаје бити човеком те уображава себи, да није створ ове земље, него да је неко више биће, које на анђеоским крилима лети — носећи у наручју ову вилу земаљску — лети према сунцу, да овај створ с њиме уснореди. Подлегне осећајима, која су те дражи, што красе ту вилу земаљску изазвале, те вапије на небеса: без ње ми нема живота. У самоћи сам више пута — створивши п Ред очима њен лик — викао, та ја те љубим. У сну сам се више путз са мојим уснама дотакао њених усница, шапутао сам јој: „ах, та ми ћемо бити сретни." Преклињао сам

јим мислима и осећајима у лакој песми дати израза. А може и иначе писати што му је год драго, само не може „шетње по свету", као што их ево ја пишем. То може само слободан човек чинити, али на ото тешко да ће ми ико завидети, па ако још шетајући се по свету наиђем и на своју суђепицу, на коју не бих наишао, да сам мирно код куће седио, те се и оженим, онда ће ме свако морати жалити, што сам своју слободу здоупотребио, а да сам затворен био, тај ми се малер не би могао догодити. И тако, ја завидим мом пријатељу Лази и с тога ћу и ја скорим морати учинити какво добро и честито дело, па да по мађарској правди допаднем и ја затвора, а док тога не буде, шетаћу се по беломе свету и писаћу о тој шетњи нашем драгом „Стармалом." А да допаднем затвора ни крив ни дужан, то је бар лака ствар у нашој благословеној Мађарској. Ето неки човек, а именом Михајло Кетелеш, био је као убијца осуђен од свију судова на двадесет година, па је девет пуних година лежао на тешкој робији, а сад, кад му се парница обновила, изрекла је краљевска табла, да тај човек није крив и да се има одмах пустити на слободу. Мучили су га, кињили су га^ свега су испребијали, девет година је робовао, па сад га као невиног отпуштају — о, благословена турска владавино, где си, да нас спасеш од овакве уставне благодети?! За сада морам да завршим, јер и перо ми се бупи против таквог ужаса, па неће више да пише. До скора виђења ! Милисав.

увек самог себе, што сам тако бојажљив, јер већ прође скоро година дана, а ја се не усудих исказати јој оно, што према њој тако дуго осећам. — А сада сам увидио, да сам то могао давно учинити, јер сам опазио да ме — ако баш не обожава, а оно бар љуби. Но шта сам чинио? Избегавао сам је више пута, само да се с њом не састанем. После сам се зато три дана кајао, од љутине сам чупкао ово мало брадице — а томе се господо може сваки уверити, који је моју брадицу пре моје љубави познавао.Па ни данас, господо, не би ја био овако сретан као што сам, да се није десио један случај, који ме је приморао, да јој што пре изјавим љубав; икоме имам захвалити на срећи, коју данасуживам. . Опазио сам пре неколико дана, да је око гђице Веме почео обилазити г. ђука Ништић, код кога нема оклевања са изјавом љубавних осећања. Тај вам се поклони, назове „добро јутро" или „љубим руке", а отпоздравили га која госпођица, и ступи ли с њим у разговор, онда му је седма реч: ја вас љубим, ја вас обожавам. Било је у недељу на вече. Опазим г. Ништића, где се у башти шеће са гђицом Вемом. Нешто јој је живо говорио. Нисам се могао уздржати, а да им се не приближим. Читао сам у књигама, а чуо од паметни људи, да сретни пар — после изјаве љубавних осећаја — остаје најмање по сахата црвенкасте боје, с тога застадох код баштенских врата, да их мало посматрам. Буде ли већ изјавио љубав — мишљах у себи, онда ме више гђице Вемо нећеш видети. Са неком зебњом у срцу чекао сам господо, да се приближе вратима баштенским. Већ су на сред баште; још само неколико корака, па ћу им угледати лица. „Не црвене се" викнем прилично гласно *