Стармали

„СТАРМАЛИ" ВР. 19. ЗА 1885.

147

не пофале пут, као што је то једном учиаио Јота Грујић, него да оду унраво у департмае, који су за н>их спремљени. Милосав. У ш т и п ц и, Дакле архимандрит Бранковић постаће српски, правосдавни владика, јер зна добро — мађарски. Па кад се већ од српског владике иште знање мађарског језика, онда ће се још искати од српског патријара, да буде рођен Мађар. * * * Тиса нас је већ шиљао у Америку. Наша писма, која су упућена у сремску Инђију, шиљу у Азију. То је баш африкански. * * % У Бечу увијају са сликом Германовом — бонбоне. Сад да нам је знати: у шта увијају ти људи тамо — сир? * * * Стева Павловић натура се у шеснајест срезова за кандидат;!. Кад би му у свих тих шеснајест срезова био Јота Грујић протукандидат, можда би и победио У — једном. * * * „Вражје Доба" каже, да Герман седи сасвим сигурно на патријаршеској столици — А то се најбоље види из његовог трчкарања по Пешти и Бечу; — јелте? * * * Трећа будапештанска конференција Германоваца донела је закључак, да се кроз две недеље сазове у Будимпешти и четврта конференција. Та ће четврта

конференција решити, да се са трећом потпуно слаже, и народ може онда до пете будапештанске конференције мирно спавати. * * & Један господин је у Будапешти изјавио, да се он ли из и н а т а придружио Герману. А зашто тај господин из ината није скочио у бунар, него ломи врат српском народу ? ! * * * Герман прети да неће да попусти ни јоте од свог права. И ми не попуштамо ни јоте, осим Јоте. (Грујића.) * & * У Србији су напредњаци саевим обесно и отворено збацили митрополита Михајла. У Босни митрополит Сава сам даје оставку. — Ето^у чему се може видити разлика између источне обести, и нашег просвешченија. 0.

Ж>

Ћира. Митрополит Сава рекао је где треба поштену реч: „Ја нисам АнђелиИ.. а Спира. И за то је пао. Ћира. А Анђелић уверава: „Ја, нисам Сава." Спира. За то се још мало и држи — зубима за ветар.

Ћира. Шта велиш ти о оној гадној »Просвети," што ју неке кукавице у Сарајеву издају? Спира. А шта ћу да велим. Уредник тога назо-

те сада пролазе поред мене као дивљаци, ни „помоз Бог." Сећам се када сам у прошли четвртак била на мајалосу, да сам хотимице испустила сунцобран у нади, да ће мимо пролазећи г. Миша имати толико учтивости према мени. да ће га подићи. Један је корак учинио, али чим је опазио да долази г. Марко — који му је ако се не варам довикнуо о неком § — оде као опарен, а ја опет као лутка чекајући на г. Марка. Цело после подне забављала сам се са г. Марком. Господин Вују сам више пута срела и запиткивала којешта, неби ли га увукла у разговор — али он и не слушаше. Баш вам је то; да човек скочи у Дунав од једа." „Ја не знам шта да речем о данашњем стању: Као да је — за ове три недељо — ушао у њих буди Бог с нама — ђаво, рече гђица В. . . . Јоца Глодић пре нам је био редован гост. Он нам је и рођак — не баш од прве руке — али као такав увек је био у нашој кући приман. С њиме сам се најрадије забављала; али од када поче долазити к нама г. Рада — кога баш никада лепо не гледим, а и ко би оног' жабца гледао — од тада престаде он долазити. Ја сам му једном и писала, упитавши га за узрок недолажења, јер сам мислила, да с тога не долази, што ми је тај Рада почео курисати. Али он не нађе за вредно, да ми одговори. Када би се с њиме састала на шеталишту, те га лепо погледала, тада би се тако неучтив показао, да бих била у стању на сав век омрзнути на њега. Напрћио би усне, подигао обрвеу небо, очи направио тако, да је изгледао као зрикав, те би све дотле тако страшан изгледао, докле год мене из вида изгубио неби. Па не само он, већ су и остали такови." „Али слушај молим те како сам ја опет са твојим Радом награисала" рече гђица Б. „Кад год сам га у шетњи ви-

дела самог где се као кип прислонио на каково дрво, бејаше ми га жао, те сам га увек позивала, да се самном шеће. Он је тај позив увек са радошћу примао. Тако јуче — шетајући се са г. Младеном, опазим где седи на једној клупици, те са штапићем шара по песку. Запитах га: г. Радо! зар ви немате воље за шетњу? Па шта мислите, шта ми је одговорио? „А шта се то вас тиче." Шта им је, Бог ће их знати. На то устаде гђица Рокса — међу свима најпаметнија и најстарија те поче говорити свечаним гласом: „Драге пријатељице! Ја вам велим, а то је сушта истина, да међу њима постоји неки договор. Они су нас између себе поделили. Пре — наравно — док су били лепо се јављаху, курисали еу редом, било је промене. А данас свакој по један, те мораш слушати увек једног те истог. Тај г. К. што ме сваки дан забавља, највише говори о времену, затим пређе на звезде, ја већ знам шта мисли, те се удалнм, пошаљем тетку да га забавља. Тако нам је чини ми ее свима. Вема ми је већ трипут говорила, како се се њен улагивач г. Вујо сваки час моли Богу за њу, да је Бог поживи, док служавка воде не донесе и т. д. Лудорија. Али она је ипак сретна. Тамо сада долази г. Ништић — који се као паметан човек и нама свима лепо јавља (бар да их је таквихједно по туцета, неби морале молити те Хималајце — рече гђица С.) Договор неки постоји и ми неби биле достојне наше нраматере Еве, када неби дознале за тај њихов договор. Па да их научимо памети. Оно бар да су гледали на хармонију срдаца, те Соки послали г. В. а Мици г. Т. већ оне балавце ха, ха, ха. Једине су сретне Јула и Евица — још шта више, њима