Стармали

162

„СТАРМА.ТШ"

БР. 21. ЗА 1885.

рисао, већ постаде велвки мађарски чиновник. Накаква промена није њему шкодила; он је умео сваку промену да прескочи и знао се у промењеним околностима „наћи." ђимнастика дакле није само по здравље корисна, него и по — каријеру. Неко се време г. Стојачковић владао пасивно, но пошто су ђимнастичари другог реда спремили за њега земљиште, то је ето он по ново ступио у циркус са својим кловном — са ђурковнћем и осталим комичарима. Ја сам до душе знао, да је он виртуоз, али да ће тако далеко дотерати у својој вештини — томе се нисам надао. Политички ђимнастичари показивали су нам и пре њега своју вештину, како се из Бечксрека скаче у Кикинду, али из Будимпеште скочити у Загреб и Сомбор — то не ба ни они могли. То су учинили Стојачковић, ђурковић и други подобни политички ђимнастичари, јер ето у својим одлукама веле, да су закључди загребачке и сомборске конференције плод њиховог делања. Па добро, господо! Кад је тако, онда се лако можемо погодити. Нисте зато морали одржавати засебну конференцију, нисте се морали потрудити чак у Будимпешту, та ви за бога и тако друго шта нећете, него што је хтела загребачка и сомборска конференција. То је лепо и види се, да вам је стало до слоге. С тога стегните срце и немојте се наметати, немојте позивати политичку власт у помоћ, да ова чини на бираче притисак и немојте митити бираче новцем и пићем, као што то неки од вас намеравају чинити, већ оставите самим срезовима ствар, па ако вас ови истакну за кандидате и ако вас централнп одбор препоручи, онда ћете и бити изабрани за поа©Јшжот&ж Турчин Усо каурски шиљбот. (Продужење,) Капларов кум Миладин одржа бесједу баш момачки, јер прије него што пјевци дан поздравише бану и он међу дружину с пуним бисазима, те сви баш поштено брк омастише. А Усо?! Усо дође са својим шиљботањем код Турака на глас као мудар и јуначан, те постаде код заптија буљукбаша, Од дана тога усина шиљботања минуле су већ пуне три године, а каплар и Усо нигда се кашње видили нису. Једнога дана прије зоре покуца неко на певџеру каплара Столе, он се сбуди и упита: „Ко је!" „Ја сам." „Ко си ти?!" „Та твој кум Радоња." „Па шта те тако рано носи?" „Богме куме, зло и наопако." „Ма шта је чојче говори ?!" „Богме куме Столе, одагнало воле." (Волови еу били прћија капларове жене Смиље и код кума Радоње на изору.) „Шта наопако?!"

сланике. Чистој ствари нису нужиа нечиста п ниска средства. Али ту пече! Неће нико ни Стојачковића да бира, а камоли ђурковића, илн чак Стеву Иавловића и Вукичевића, па с тога господа стегнуше ,јуначко" срце, те да би народу премазали очи, изрекоше у својим „одлукама'-, да ће радити на томе, да се ,,у будуће" законом осигура елободан избор патријарха г али богме и на том, да се данашње црквене, школске и фундационалне установе промене — наравно у духу »напредном", као што је то већ г. Вукичевић у својим чланцима у „Вражјем Добу" наговестио. в Мани ти народе Германа на миру, а ми ћемо се већ постарати, да ти више никад ни на памет не падне, да се тужиш на повреду некаквих својих права" — то је смисао прави најновијих „одлука" будимпештанске конференције. Народ то врло добро зна и за то ће бити узалудни труди будзмпештанских политичких ђимнастичара. Али они тврде да је народ уз њих, а „Пестер Лојд" са поносом вели, да су ва будимпештанску конференцију стигли ,,многобројни" писмени и телеграфски поздравп. из средине српског народа. Ја држим, да „Вражје Доба" неће те „многобројне" поздраве штампати, јер — неће да се хвали ! А да би наш свет отприлике дознао, какви су ти ,,многобројни /4 поздрави,, ево вам за пример једног: „Турски Бечеј. — Данас сам у великом броју конфисковао броширу: „Шта. још каже „Застава" против Германа." — Емил Талијан, бечејски солга." Ако је још који поздрав био, ја сам уверен, да није друкчије садржине, него што је овај мало час наведени. Сигурно их је поздравио „Јест богме куме." Столе и Смиља скочише из постеље ко помамни. Столе се бржибоље обуче и за подпашу двије леденице и ханџар зађену, а шару диљку о раме објеси, па ко виловит ван на врата суну, а Смиља стаде нарицати : „Јој рудоња мој!" „Јој гароња мој!" „Ала злотворе, давори боже, све ти се скаменило!" „Јој тужна Смиљо моја!" Нарицање ово пробуди јој старца свекра у велико ј соби, који к њој долети и упита ју: „Што је снашо, за бога милога?!" „Јој ћаћо премили!" „Ма шта је говори ?!* „Јој ћаћо мој!" „Да се није што Столи припетило?" „Јој није, још и горе!" „Та казуј, ако бога знаш!" „Одагнало Рудоњу и Гароњу" „А ђе је Столе?" „Одлети с кумом у поћеру." „Зло и наопако, ако сам стигне ајдуке, мога би и погинути." Старац скочи у велику собу зовући још своја три сокола: „Чуј Милошу, Радивоју и Миливоју!" „Шта је ћаћо?!" „Чујте дјецо брже! Одагнало је снашине волове,