Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 2'. ЗА 1885.

163

и католички кикиндски прота, који рече, да ииа и српских архијереја, који држе, да треба источпа и даиадна црква да се споје, али на све те поздраве ми нисмо нимало радознали, еамо дајте, госнодо „Вражједобошка", да видимо те ,,многобројне" поздраве, што сте их из средине српског народа добили! Као велику и ретку чудноватост могли би сте их послати на земаљску изложбу, та и тако тумарате ненрестаио по Будимпешти, а имате и високих заштитника, те би могли заслужити златну диплому, јер до мандата и тако нећете доћи, па да имате бар нешто, чиме би гге се могли пред вашом децом похвалити. Надзорник ' екелијанума ићиће вам на руку, јер и тако вам чинп ? слике услуге код уредпнштва ,,Пестер Лојда" и ,Еђе-Јортеша," те ће вам зацело и при накнадном излагању вашпх ,,реткости" бити при руци. У осталом чувајте се министра финанције, јер овај може ударпти порезу на измишљотине и лажи, па би онда посталн вп вирилисте и могли би доспетп чак и у горњи дом, јер ви бп плаћали највећу порезу. Онда. . . онда бпх вас и ја поздравио, а допде остајте ми како ко (не велпм би здраво ни болесно) п спремите се, да опет путујете у Будпмпешту, алп никад у Карловце као народни посланици, Милисав.

Уф, кијавицо! И ко те је! . . . Кашљем, кијам, промукао сам, врео сам, по глави ми се мотају сами бумбари, тако ми је, као да сесто пуница мувају око мене! — па сад да путујем по свету. Још да претплатнпци „Стармалог" зажеле, да обиђем свет за оних познатих 80 дана ; та искпјао бих душу тамо гдегод у „Инђији" и вратио бих се као осушен ребарак, да из њега створи Схоле одлети сам с несретним кумом Радоњом, па ако стигне ајдуке убиће га сама." Милош ће: „На ноге браћо, погинуће нам брацо!" Сва три скочише ко три лава. наоружаше се до зуба, и код кумове куће стигоше Столу и кума, ђе траг избијају, куд су волови отишли. Милош ће: „Ма куме шта се то догоди ?" „Е — куме, ето тако. Тоило је било, а кошара малена, па сам волове у приторак пустио. Ја саи лежа ено онђе, а мрчај, мрки га вук однио, баш код љесе. Волови су лежали ево ође близо мене и лиепо прежимали. Ја сам ти три луле испушио, само сам зажмирио, лула ми изпаде, ја скочим, али волова не има. Мрчај, вук га мрки ујо, ма пи регно није, дакле видиш куме, да ајдуци не само чојка — него и пса очарати знаду." „Јест, јест куме, та знаш, да Станко Њевић најљућега пса у нарамку поси." „ Ја се бојим, да је и ово Станково масло, јер је синоћ долазио к мени лулу дувана тражити, па је ваљда загледа, како приторак стоји, а мрчај на њ ни регно није." Столе: „Ајдемо јунаци к Станку, да видимо је ли код куће, а и волови су мимо његове куће отишли, јер је ево трње одграђено." Милош:

какав бог Еву, те да ме онда пестане са свим са овог света. . . . Не марим, бар не бих пмао 1 кијавицу! Да знам каквог лека против ње! Доктор Владан је пекад препоручио лек протпв кијавице; али га не знам више, толико се сећам, да је налик на онај против зубобоље. Узме се воде у уста, седне на огњиште, и кад вода у устима почне врити, онда нема више пи зубобоље. Од приливе такав је лек и против кијавице. Али шта знам радити! пуговати се мора, управо шетатн; али то је свеједно. Како може човек да оаграбуси кад се с кијавицом шета, то ћу да вам сад приповедам. Нрво и прво заборавио сам „шнуфтихлу" код куће. То је ужасан малер; још које како, кад аисам у друштву, али кад сам у сред лепше половине људског рода — онда, ех, онда је малер готов. Судба ме панела на мартинов брег у Будиму, где су се „усрећитељи" нашег народа скупили, да Герману продуже небиране дане. У прочељу седи домаћин па ћути. Око њега знаменитп људи и ве говоре ништа. „Хацп!" зачује се са „птичије перспективе". „То је добар знак, што је неко кино," реч домаћин. Остали се згледаше — није кино ни један: „Ја нпсам." — „Нисам ни ја." — »Ни ја". „Ни ја". „Па ко кија?" запита домаћин. Сви наставише своје ћутање. Онда ће домаћин почети: „Госиодо ! Наша данашња конферен —" „Циха!" записка опет од горе. „Ако је код куће, узећемо и њега са собом, а ако није, онда је он с воловима." Столе: „Нетребамо га, ми ћемо сви скупо до Тривина гроба, онда ћеш ти брате Милошу с кумом на пошту мали Ј. а ти браца Радивоју с Миливојем на пошту велики Ј: јавте пошти и поздравте капурале, да су моји волови украдени, нека с вами форпасују, неће им бадава бити. А ја идем прео грабе к побратиму Давидару, он или зет његов Мујага знаће за волове, ако су онамо минули." Зора свиће, а Столе на међу стиже, огледа се наоколо па шмрц нрео међе, капа му паде, он ју диже, али и траг од воловз спази, стаде, разгледа и уздану: „Е, дакле, овуда су мој Рудоња и Гароња у проклету земљу замакли." Крене даље у шуму, сједпе на камен, огледа оружје, напраши чашице, напупи лулу, укреше ватру, запали лулу, па хајд даље. Долазећи на крај Бугара, чује неки разговор, стане и заклони се, да види, можда хајдуци његове волове гоне, али опази четири заптије, ступи пред њих и каже им тко је и што је, и пошто иде. Један од њих чалму на очи намакну и рече: „Коншијо ! Ако су ти волови амо пришли, стигнућу ја њих; стој ти ту, док ја мојима момцима пришапнем, ђе ћемо волове потражити." „Фала вам јунаци!" *