Стармали

164

„СТАРМАЛИ" БР. 21 ЗА 1885.

„То ће бити рајска душица," прпмети једпд знаменита и уважена особа. Сви се нађоше у чуду. »Рајска душица ? Од куд ње овде?" мумлаху остали. ж Та да, њојзи овде нема места," рече домаћин. ж Да није то дух из Карловаца, који нас облеће !" примети друга знаменита и уважена особа. Сви скочише на ноге лагане те почеше увртати усна, и њима шарати по ваздуху, не би наишли на руку тог духа, па да је целивају. Руке међу тим није било. Одлични збор почео се опет да прибира. „Ви знате сви, славна господо," поче опет домаћин, „да нам је главни предмет кандид —" „Ациха?" зачује се по трећи пут. Сви пребледише — чудна је ствар кад се кија а не зна се ко управо кија. „Мени нешто није добро," рећи ће трећа знаменита и уважена особа, „морам кући !" ж Моја жена је била болесна, кад сам већ пошао амо," рече четврта знаменита и уважена особа. ,Хаци!" „Хаци 1" У соби не беше више никог. Домаћин се с накострешеном косом подвукао под кревет. Остале знамените и уважене особе стругнуше куд која. Остао сам дакле сам, али не дуго. Чудни задаји — биће сумпор — отераше и мене са „птичије перспективе" и ја се вратим у редакцију да прибележим овај чудновати случај о мојој шетњи. Овако сам свршио своју белешку: Није ми жао, што имам кијавицу, и то први пут у животу не жалим. Само ме једи те, што су ме Заптије се к вему повратише, а буљукбаша ће му рећи: „Ево ти духана, пуни лулу." Столе узе дуван и поче лулу пупити, али га изненада двије заптије за руке пограбише, трећи лисице извади и свеза го, а буљукбаша оружје одузе. „Што ћете јунаци самном?! Ја сам царски капурал, поштен човјек, не идем харати, већ идем муку моју тражити." „Бре ђауре! по царевој земљи не иде се тако; нисмо ми харамије нити волове крадемо, него си ти амо преша, да наше волове украдеш." „Ни јесам јунаци и коншије ја зато преша, та можда ме који и позна, ја сам каплар Столе Србиновић и побратим вашега Давидара, водите ме к њему." Буљукбаша одсјече: „ћути ђауре! на колац ћу те жива набити, а ако будеш миран, ханџаром ћу ти главу одрубити, да се дуго не мучиш." „Не мојте јунаци губити душе, ја имам трој нејаке дјечице." „Јами, неговори! — И дицу би ти сасикли, само да вас је мање." „Не мојте јунаци, ја имам три брата и они су у поћери, па ако се мени што догоди, они ће се осветити и многа ће и недужна турска глава за ме полетити." „Јами не говори! Не бојимо се ми све твоје ћесаровине, а камо ли твоје браће." „Не мојте јунаци."

држали за карловачког духа, а овамо је један изрично казао, да сам рајска "душица, То се двоје не слаже никако. Још сам се нашао и увређен. Свим знаменитим и уваженим Мартинима (изЈЗагреба) желим — кијавицу. Е.

У ш Т И П Ц И. У шематизму стоји и Герман; али не стоји ни да је изабран ни наименован. Како је, врагу, онда добио ту — столицу. * * * Међу будапештанским кандидатима за српски сабор читамо и Кукића; да богме, како би њега изоставили^ кад је раг ехсе11епсе назадњак. ■» * * У Србији би већ пропао исти Кукић, јер неће с владом, није напредњак. * * * Уредник „Нашег Доба" ревносно бележи сваког г ко добије какво „одличије," какав орден. Дал' ће, боже г скоро забележити и себе! ?! * * <§§> Међу будапештанским кандидатима читамо све славне делије кикиндског програма, При читању гдекојег имена уздахнуо сам тешко. * * # * Насија је бити поштен, Здрав, уважен, богат, чио; Пасија је бити уман И народу своме мио. „Водите га на врило чатрњу, нека се умије и воде напије, да жедан не оде." Столе обори главу и помисли, да му је одзвонило. Дођоше до извора чатрње, стадоше а буљукбаша ће рећиг пђауре! Волиш ли од ханџара погинути, или да те жива на колац набијем ?" н Неволим никако, него поручите Дивидар}, да к моме оцу оде, он ће ме са дукатима одкупити." „Не требамо ми дуката, већ главу твоју, сва те ћесаровина откупити не може; бирај ђауре, како волиш умрити, јер ја нећу да с тобом више дангубим, можда данас још кога ђаура укебрим." Столе мисли како би се извука, па ће рећи: „Кад већ ни крив ни дужан погинути морам, а ви ме одвежите и низ ово поље пустите, па на сто корачаја нишаните на ме ко на зеца, да бар ко јунак од пушке погинем." „Бре ђауре, нећемо ми на те барут трошити, погни главу, да виђо, је ли ми јатаган још оштар." „Не погињем главе, већ удри крволоче, кад си баш моје крви жедан. Али знај, да ће се браћа моја осветити:" Буљукбашин јатаган жвиждну и Столи капа с главе фрци, али глава здрава остаде; он погледа преко рамена, а буљукбаша се на њ кеси. (СвршпЕе се.)