Стармали

170

„СТАРМАЈШ" БР. 22. ЗА 1885.

бодоумља* и ,гостољубља," Тако јепредседник земаљске изложбе, државни секретар Матлековић, (ио имену већ види се, да води своје иорекло од Арпада још) послао на све сеоске и окружне бележнике распис, у којем апелује па љихов патриотизам и позива их да у својим општинама пораде „својим вачином", да би што више света дошло на изложбу 1 То је врло лепо, што предоедник изложбе хоће посредством нотароша да „обавести* свет, али с друге стране мора свако признати, да доста јадно стоји изложба, кад није кадра сама по себи да привлачи свет, него морају патриотични нотароши заћи од куће до куће као у очи избора. У осталом, то је средство у Угарској опробано, па кад помаже при изборима. ваљда ће и земаљску изложбу извући из дефицита. У Угарској се без званичног кортешовања не може ни камен са камеиа помаћи. Кортешовање је све и сва, само не може отклонити — дефицит, па за то сам ја потпуно уверен, да чак ни патриотични нотароши неће моћи земаљску изложбу спасти од бламаже. То јој је суђено, па тако мора бити! Кад се већ дефицит не даје отклонити — тако мисле меродавни кругови — а оно дај да отклонимо, т. ј. одложимо — српски сабор! Разлог се за то може врло лако наћи, само кад се хоће. Ето, у то доба, када се требао отворити сабор, доћиће у Пожегу наш краљ, па га Герман мора по дужности ноздравити, те с тога не може присусгвовати при сабору и с тога се и исти мора одложити. А ја велим, да би сабор могао саборисати и без Германа, а друго с тим боље, што ће краљ у то доба бити у Пожези, бар би тако могао из најближе близине дознати, шта срнски народ хоће и шта га тишти. Али баш то као да се неће У осталом, кад се једном одгоди сабор, онда ће се лако наћи узрок за друго и треће одгођење, па да се тако изабрани посланици ни не сакупе, као што нису саборисали иосланици ни оног сабор, који је по- ' ШФДДШОТЖЖ Турчин Усо каурски шиљбот, (Свршетак.) „Што ме тако мучиш?" „Познаш ли ме капларе ?" „Не познам." „Јеси ли се болан нрепануо?" „Да боме, не умире се радо." „Ја сам ти Усо, твој онај шиљбот." „Ма јеси ли ти то Усо, по богу брате?!" „Јесам! одвежите га!" „Ја те нисам мога у томе сјајноме одијелу познати, а и турбан си на очи намака, па и брк ти је пуно већи." „Хе, онда сам још мален брк има, кад си ме на шиљботу држа. ОнаЈ твој шиљбот, кога сам, што не, баш јуначки одшиљбота, помога ми је, што сам сада ево ово." „Ми смо се онда сви твоме јуначтву дивили и свакоме приповједали." „Чујете ми ви момци, што каплар каже?"

сле Германовог наименовања распуштен и „одгођен." Јер ето сада мора Герман у Пожегу , па с тога нз може сабора бити. За тим ће се отворити угарски сабор, те се не може пикако допустити, да у исто доба и српски сабор саборише. За тим наступа зима, па се из здравствених обзира не може дозволити, да се људи из Горње Крајине, Бгната и Бачке потруде чак у Карловце, јер могу путем назепсти и запатити какву љуту болест, од које могу чак и умрети, а то био крајњи варваризам од стране Тисине и Германове. Најзад кад опет наступи пролеће, онда ће „меродавни" рећи: кад није до сад било сабора, не треба ни од сад. Нами је добро и без сабора, а коме није добро нек се сели у Америку ил нек оде ћирилу и Методију на небо. На земљи не може бити српског сабора — док је Тисе и Германа, т. ј. догод српски народ не узбуде хтео бираги такве посланике, какве им они са будимпештанских конференција препоручују. Но народ је вечит. Претурио је преко своје главе и веће још беде и напасти, па ће се једном оиростити и ове дапашње, а дао би бог да ја не будем злогласник и да се наш сабор још ове године састане. Ја бар сумњам, а радовао бих се, кад ' ми се сумња не б I обистиеила. Поред свег тога ми се ипак можемо поносити, јер сад видимо, да нас се боје! Докле још нас нису прегазили, још морају о пами рачуна водити, па ако се тако увек будемо и даље држали, онда нам је победа извесна. Него ја сам се јако одмакао од главне ствари. Почео сам с изложбом, а прешао сам на — одложењ е нашег сабора! Сад бих требао оает прећи на изложбу, али пошто би тиме запремио и сувише места у овгм листу, то остављам то за други пут. Милосав.

„Чујемо буљукбаша, а видили смо већ и ми, да си прави јунак." „Чујеш ли капларе, што момци веле ?" »Чујем Усо, баш си и код нас на гласу ; али зашто си мене тако мучио, кад си кроз шиљботање оно на глас доша?" „Зато, што си и ти мене онда на шиљботу мучио." „Нисам ја тебе мучио, већ је онако битиморало; та знаш, да сам онда једнога солдата кући пустио, а тебе да је мајор на пошти затека, био би тебе и све нае ради куге помушкета и спалио." „Јеет, јест! али кад је ма^ор отиша, ниеи ме хтио одмах проминути. Ја сам онда млад био, па сам миелио оде глава; ти си се самном онда крупно шалио, а ја теби ево сада одшалио, дакле шило за огњило." „Е, Усо! крупнија је твоја шала била." „Чини ти се, и мени је до грла било." „Ти онда ниси бар пуно кварова, само нешто дувана, а ја кроз твоју шалу ваљда два вола, јер да ме ти ухапсио ниси, можда би моје волове већ био стига." „Небригај се за волове, кад су само амо прешли." Усо се окрене на заптије и заповиди: