Стармали

„СТАРМАЈШ" БР. 22. ЗА 1885.

171

У Ш Т И П Ц И. Герман укида наш стари лепи обичај, заамење. Он је дабогме против тога да све добије одма своје ине, јер ако станемо сваку ствар својим именом звати, најгоре би било по — Германа. * * * Архимандрит Дучић, при читању „Стражилова" рећи ће : А какво је страшилово ! * * * Сад ће он написати другу студију, у којој ће доказати да је он наследник пећке патријаршије. Ту мисао зацело није нашао у другог, јер тако што ником и неће пасти на ум. * * * Да л' је, боже, уредник „Ујв.,дика% частећи се у српском манастиру, бар једаред рекао, да не мрз и С р б е. * * * У Беочиеу се угњездио јунак велоцибеда. & * * Шта би рекао Цампи, кад би му калуђери изнели за вечеру мало свете мошчи? Е.

Кад немаш поваца. Кад ко нема новаца Он се може шетат'; Кад ко нема новада, Он може ћеретат' / Та кад немаш новаца, Овашта може бити, Само једно никада : Руменике пити. У Сомбору .1885.

Налим.

Ћира. Чујеш ли како се новац просипа. Спира. Чујем. Анђелић хоће да се покаже лец пред паством. Ћира. Шта? Пред папством? Спира. Зар сам тако реко. Па добро, ни то не поричем.

Ћира. Даклем за који дан па ће се у Кремзиру састати Гирс, Еалноки, Таф и Тисин заменик. Да ли ће ти људи заиста бити репрезентанти дугог мира. Спира. То ти нико извесно не може казати. Али да ће они бити репрезентанти 217 милиона дефацита, — то се и без врачаре зна.

У Беочину. Сред клостера Беочина Славно часте славног сина, Уредника „Ујвидика", Све ринфлајшом од паприка, И мелшпајзом од буника. Ал' то њему није доета: „Шта мислите 'ваког госта ! С женом, с децом дођох еимо, Да ее мало наситимо, Изхранимо, изгојимо !" „Зар је ово света дворба! Паучина и клин-чорба! И код куће имам тога : Дед прасета дебелога, Па и вина сремачкога."

„Дедер ти, Хаеане, иди одмах к Дивидару и реци му, да његов побро каплар Столе тражи своје волове, и да је код мене, нека и он к нами одмах дође. А ти Јусуфе, иди Мујаги, кажи му за капларове волове, а ти Мехмеде, иди к Омеру, па га питај за волове, и да сте ми прије залазка сунца с воловима ође." „Евала ти, Усо! кад се тако за моје волове бриниш." „Е, болан, како не би? Иди ти самном на ручак, небригај се за волове, догна ће вих моје делије." Столе и Усо одоше кући усиној, па кад су доручзли и чибуке запалили, рећи ће Усо: „Капларе! Добио еам еина, наетрижи га, да ее иза наших шала покумимо, јер знаш болан, да наша служба треба, преко грабе добра знанца. побру или кума имати, да један другоме гато у служби помогнемо." „Драге воље, мили Усо." „Е, па добро, идем — знаш мојој Миљи казати." „Што ти је жени име Миља?" »Да." „Ето видиш чуда!" „Зашто?"

„И мојој је Смиља, дакле су имењаче, па ће ако бог да и добре куме бити." „Боже дај." Усо оде и одмах се врати „Она те радо за кума прима, јер сам јој ја пуно пута о теби казива." „Живила!" Столе упита: „Какво ћемо име дати?" „Е, знаш болан име дедино, који је први јунак на крајини био." ,,А како му је иие било ?" „Алија — бива!" „Живио и унук Алија, дао бог, те и он јунак био!" „Евала ти!" „Баш је чудо, и ја имам сина Алију." „Не говори, та то је име наше турско." „Знам, знам. али ми каури зовемо Алексу — Алија, није ли то еве једно?" „Таман болан, баш тако бива!" Ето ти и Дивидара, поздрави по турски буљукбашу, а побри Столи руку стисну и сав се од радости тресе, те ће рећи: