Стармали

172

„СТАРМАЈШ■* БР. 22. ЗА 188 5.

„Пожурге се, брже боље, Нећу добро, већ најбољ ■, Дедер шунку сада слану, И ракију замедљану, Јер ћу рећи све Герману" „Ја сам човек соја чиста, На и велоципедиста. Пишем чланке поред лампи', Господар сам нашој штампи, А зовем се дилбер-Цампи." Калуђери на врат на нос, Као да их шчеп'о запос, Отворише све иодруме, Па и шпајзе и лагуме, Да с' отресу таке чуме. Трајало је тако стање, Пиропање, бекријање, Три недеље па и више, Док шпајзове испразнише, И подруме осушише. Тада Цампи, као вампи р), Испив зејтин свакој лампи, На ноге је своје стао, Још се ма.чко пољулао, Понда малко накашљао : „То баш беше динум-даном ! Хвалићу вас. пред Германом ; Овде бити, јести, пити, И вадраде изгрдити, — Одмах ћу се угојити!" „Послушајте мене сада ! (Јер сте близу Новог-Сада.) „Е, буљукбагоа и побре Столе, волови су нађени." „А ђе су?" „Ено их код Чатрње "унају Г .уљукбашини момци." „Е, онда ми мили побре живио!" Усо донесе сина, Столе га настриже, те се пред Дивидаром покумише. Кад се сунце на гору навидо, кренуше се сва три на Чатрњу, ђе нађоше заптије и волове. Усо ће рећи: „Чујеш куме Столе?!" »Нуде!" Сви ћемо те до међе пратити јер знам болан, ова шума нигда сама није." „Е, па добро, вала ти !" Заптије гоне волове, а Столе, Усо и Дивидар застадоше луле пунећи; али из грла неко загрми: „Стој! Не мичи се!" Заптије се окаменише, а Столе упознаде глас и викну: „Милошу, ево ме!" „Хвала богу!" Сви се састадоше, а Столе ће Уси: „Ето видиш мили куме, ово су ти браћа моја."

Шта вам вреди ваша миса ! Зна и Герман, зна и Тиса, Ја ћу доћи опет — лчззга." Е.

^ Ш Ђука. Кажи ми, Шуко, морамо ли ми Д анае шт0 Г °Д казати? Шука. Та кад немамо што рећи, ШШЈтш можемо и ћутати ' ^ ^У ка ' ^ ад Ј е так0 » а 0Н0 ^ а јДМО П у с л и ц е. Ето сад се чује да на Мартиновом брду нису била ни двадесеторица, већ само њих о с а м. Тим се бројем најбоље доказује њихова осама.

У Тузли је донустила власт да наједаред представљају два позоришта — јер само тако може публика остати без и једног позоришта.

Кажу да ће доћи велика депутација из Босне да у Пожеги поздрави краља. Наравно, они ћс доћи на леним каруцама. Но краљ је можда већ дознао праву истину од оних, који му у Беч пешке долазе.

Бан Хедервари зна шта ради. Најпре је обрао бостан туђ, па онда ће свој.

Кес, куме Анђелићу, бацај новце! Тако вичу нека неваљала деца. — Кес, куме, кес! Изгорп куме кеса!

„Липо, липо. Па куд сте пошли ?" „Брата тражити." „Па да га сада нисте нашли ?" „Е, онда би град Тржац прије поноћи сав у пламену и под мачем био." ,,Е болан, али вас је мало." „Док би се смркло, петдесет наших прелази амо, и 'Гржац би готов био." „Казали ја теби куме, да би се браћа осветила ?" „Виђо, виђо, баш су момци од ока, али сад ћемо се овди разстати, не бојим се, да ће ти се што догодити, кад су ти такова браћа ту." „Е, дакле мили куме Усо, вала ти на свему, неш више код мене шиљботати." „Бре, куме и не желим, али неш ни ти на потрагу волова заборавити." „Не бој се ; то ћу памтити док сам жив." „Тако, тако !" „С богом мили куме Усо и побре ДивидаруГ' „Сретно псшо!" М, Љ — братовкћ.