Стармали

190

„СТАРМАЛИ" БР. 24. ЗА 1885.

пзашао па чслу свештепства, на челу епископа, оп поче у фпгури да к о п а очп своме пароду. Све су депутације молиле Његово Беличанотво за милост, само га је Гермап молио да пе буде милостив, него да ноништи а сатре смерове нашег народа. Не стојим добар, али чујем да је Његово Вели чанство чујући оваке речи, помислило, да му то говори вођа арнаутске денутације. Герман је можда мислио, да ће га Његово Величанство одчах паименовити за фелдмаршала, и дати му једну пуковнију војника, с којом после да поништи и парод п смерове српског парода, али се преварио. Нијс добио пишта више, него неколико милостивих речи ; које Његово Величанство у свакој прилици има у приправности. Дакле се Иебирани нашао у небираном грожђу, и враћа се онако псто, као што је и отишао. А сад може слободно најмити телала, па пек виче од јутра до мрака : „Имал да ко дочека Гермапа?!" Па опет: — има. Дочека ће га сабор, и то онако, како је заслужио. 0.

Чудни људи. Чудни су вам, чудии људи ти Французи, Узмеш их под пазухе, узмеш их по г . . .

Ми тек само КРлперу говоримо Ж а н ; Ал Французи цео народ називају ж а н. Да је крава, крава, зпа у нас и мали ; Али да је гуска крава, то су они истесали. На пристојиост од вајкада ја много полажем За то, како сестру зову, не смем ни да. кажем.

Мајмуницу Г е н о м зову. Да чудне ли моде, Тако се тек гдекоји људи зову овде. Чудно им је много, чудио је и то, Што је у Фравцуза свако т е л е : в о. Мора да су л о м п и, —■ свак је Фрапцуз л о м. А за чудо дивно, т е р е т им је с о м.

Србин каже р е д, Француз вели : т у р ; Кад по туру одагреду, није баш у р е д у, Е. Морско старије и неморско новије, Ко у Будаиешти хоће да буде келпер, тај мађарски знати мора. Е то је м о р <; к а одредба. Ко Текелијину стипепдију хоБе да добијг, тај српскп знати не мора. Е то је неморска новипа.

Ми сад питамо паше чптаоце, чему се ве^ма клањају. или пештанској моралпостп, пли пештапској пеморалпости. Ст.

Писмохер доно ајмокац! Ко прочита овакав наслов, па узтражи из љубопитства, у речвицима, ма и у онима најпрппозпатијима, ове речи да сазна значај њихов, заман ће тражити г јер нису нигде штампане; а зашто пису штампапе, запитаће ко, е велим с' тога, што су те речи сасманове, и што је те речи пронашао, наих деда ђука, а он нпје писмен човек, да те речн у каквом речпнку обесмрти с' тога долазе у „Стармали." Једие ноћи око поноћи, зазвопи неко на кућп господар Периној, где је деда ђука у служби, и заиска да му се врата отворе, но деда ђука није баш тако брз на отварању, јер му је строго забрањепо г па с тога оде до врата и запита срдито, јер нијо т» баш пријатпо устајати иза најбољег спа: и ко је то звопио?" на које доби одговор „Брпфгрегер." Ово деда ђука већ није разумео шта је, па запита: „па шта оћеш?" „Допо сам господару „Експрес", одговори иапољу стојећи писмоноша. Ово деда ђука ни толикопије разумео, али ипак по дужиости оде господару који је на спрату стаповао да јави, па да пе заборави, пењући се уз степеницо говорпо је у себи, нрфтрогер доно сепрес, прфгрогер допо сепрес. И такосве до врата, од господареве собе. Међутим и господар Пера се пробудио, па чувшј преко степеница кораке деда ђукиие, баш отвори собна врата па запита опоро: „Но ђука, ко је то звонио ?" а сирома деда ђука се збуни па одговори: „господару! молим писмохер доно ајмокац!" „Маторп дедаче, какав писмохер и какав ајмокац," па прсну у смеј, „ал већ зпам шта је, кажи му да довесе У ЈУ Т РУ-" По деда ђукипом причању прибележио С. Аврам.

Низ ориђиналних и преведених анегдота, (Ирактичап савет) Песник: „Само да ми је знатге начина, како би за мој рад заслужено призн н>е и слаиу* што пре задобио. — Реалиста: ГЈа то је просто, умри већ једном ! * % * (Искрепи лекар) Пацијенат: Ала г. докторе,. кажите ми молим вас, нгга сте чинили, да тако свежи и снажни у сиојој 5(5 годипи изгледате? —• Лекар: Па ништа друго, млади пријатељу, нисам себи никада ни један рецепг преписао. * * * (11 аивн ост) .,Гле само С< фија, ову лепу слику г Адам и Ена." Софија: „Па којејеод њих Адам ?" Ујак: Па зар не можеш да их разликујеш ?" Софија: Лли, драги ујаче, ко би их могао разликовати? кад пису обучепи!-