Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 24. ЗА 1885.

189

Да си у ксш двору Већ би орден стекла; Мора бити да си На сунцу га пекла !" Тако рече памесник Куварици Рози. (Па зар ово није појезија у прози!) схххп. Само констатирам да је тако. Једнима су дани црни, Другима и ноћи беле. — Ето вите, и боје се Неправично деле. Али зато правда вели : „Нека, нека, нека!" А то човек чује И — до смрти чека. схххш. Загонетка са одгонетком. Има једно царство, Пуно је динара; Али за то ипак вели: „Немам, брате, пара !" Има једно царство, Нуно је дуката ; Али зато ипак вели : „Немам трунка злата." трже к'о опарен, па онако бунован зграби ме за јаку, па удри ! Та није да ме је неколико пута одрапио са веким штапом, него су ми све кости пуцале. Затим ме онако својски шчепа за уво и повуче вратима. Ја нисам смео да се јогуним, него сам све трчао за н>им. Та уво је мојебило међу његовим прстима. Кад смо били већ близу врата, а он се продера на мене: „Шта ћеш овде, лопову један?" и затим узману, на ме тако ћушио, да сам одма лупио тлавом о врата, а све су светлаци летили пред-а-мном. Није да ме је то болело, него сам мислио, да ћу одма •сканати. Но он је тако узмануо, да му је иначе мојом нотом натерана крв одма почела цурити из носа. Он се ма_ ло сагне, а ја се отмем и онако расрђен, узманем и ћушим га, на онда загребем дубље у виноград. . . Остало си, Мишо, већ видео. Ал' боме ни сад нисам читав од оне 1едне ћушке, што ми је пришио. А имам и неколико масница. Ал' бар ми је сада лакше, кад сам му се осветио." „Ала си баш момак" — рече Миша „Та знао сам ја, да ћеш се ти њему осветити! Та да! Шта би рекли други шегрти, кад би чули, да се ниси осветио. Ено Јергл, који је готово најслабији међу шегртима, па на сред пијаце ћушио баба Лену, кад га је чупала, што је крао јабуке од ње. Овако си сад осветлао образ.. . ." Наскоро стигоше обојица кући, и мајсторице су им већ уклопиле посла у руке. Глиша је љуштио кромпир за зечеру, а Миша је тук'о сб.

//анцилинцилинци : Осамдесет на сто ! //о^цилинцилинци То вам је ч""Царство. г—д—н. Писмо из Пожеге. Драги „Стармали"! Могу ти писати само „на брзу руку", или правије рећи „из брзе руке*. Та ти и не знаш како је сад овде лепо. Има свега, па и попова с брадама и без браде; има ти Србина, Немца, Хрвата, Мађара, Турчина, па је ту и — — — Арнаут. Мал" нисам казао буди бог с нама, ал то нисам казао за то, што морам бити кратак. Дабогме да нико није овамо пао с неба. Неко дошао, неко се довезао, неко био од пре ту. Да је вожење било разпо, то знаш. Ал нико није прошао, као наш Небирани. Он је путовао „испод жита", а дигди и „испод рита". У Броду га је дочекао црквењак, а свештеник није хтео изаћи пред њега. На другом неком месту дочекао га је опет свештеник, а црквењак није хтео изаћи. Иначе по путевима, нарочито испод рита, знате вако је. Наиђе човек на гомиле . . . дивљих патака, вивака, подигди се види и нешто четвороножно, ал то не спада у дочек. Овде је Његово Величанство примало депутације. Било је и Германа (Немаца) али се показало, да сви Германи из средњег века скупа, нису могли бити тако силовити и халовити као по богу наш један — Герман. Кад је изашао пред Његово Величанство, и то Сутра-дан су опет седили једно према другом у радионицама, само је Глиша уздисао и често се мигољио на својој столици. Ал' јест! Те проклете маснице баш су га здраво болеле. После су се састали опет на њином ћошку, и заједно су ишли у гостионицу код „Јелена" и „Венца" по свој дневни приход, по парчад од цигара. Ношто су поделили дуван, изјада се Глиша Миши како га болу маснице, и затим се склонили на сигурно место где се Глиша свукао, а Миша је прегледао маснице и нанГо их је неких седам на броју. Но опет је сасвим докторским гласом тешио га, да ће га скоро проћи. И доиста! Глишу су за неколико дана сасвим прошле маснице, и он је сасвим и заборавио, да их је кад им'о. Ал' није заборавио онај виноград, и никад више није ни прошао поред њега. Ал' и пудар, тешко да је још кад спавао у шимширу. Још су много пута они настрадали због лубеница, али зато њина слава међу шегртима никад није спала, јер су се увек јуначки понашали, а били су момци, који су кадри стићи и утећи, и на страшном месту постојати. Ето, таки су били Глиша и Миша! Таких шегрта никад више! . . Љ. Лотић.