Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 26. ЗА 1885.

202

Кодике штете може да буде што се не воде тачно занисниди, види се отуда, што су из записника изостале и ове речи једног посланпка: „Шта наи вреди да сејемо по пољу наше автономије, кад дође кобац (Герман Анђелић) па то семе поједе." Досадања зоодогија, (наука о животињама) знаде само за оне врсте кобаца, које једу меса, а биље и семење не једе ни један. Сад ето кобца, о коме један добар познавалац наших прилика тврди, да једе семења. И кад се чак и такве ствари неће да уводе у записнпк, е онда то биса на штету зоологије а то није пи право ни лепо. Ако ћете ми о_ростиги, могу вам јавити и то, да је Германов дешњак, угануо ногу. То је било оног дана, кад се у сабору иримала адреса. Герман је дао упрегнути*, ђурковића је узео нуза се; па терај и у град генералу, п у Н. Сад жупану и опет натраг у Карловце комесару. То је све ишло тако жусгро и оштро, да је дешњак угануо ногу, а Герман промукао. Опет зато све је било „всује," нико не хте Германа да чује. Сад још једну анегдоту. Дакле опет је Бем краљевски повереник" — пита један. ,,Та није Бем, пего Чех." — А тако, а ја сам знао да је нека „нација." Ова анегдота потсећа на бившег игумана Купусаревића. Неко дошао да га посети. ,,А јел ту г. Кромпировић" — пита. —,,Какав Кромппронић," веле му, ,,ваљда хтедосте рећи Купусаревић." — Јес, јес, Купусаревић, а ја сам знао. да је неки — цушаајз. 0. У Ш Т И П Ц и. Неко је рекао у сабору, да је Герман „комесар у мантији." Но сад тек не знамо шта је хтео рећи. {

Зашто ја не носим сат? Какав малициозан читалац, кад прочита горњи наслов, врло би лако могао утући сва моја разглаголствија, с којима хоћу да пред кама изјадам јаде евоје и да вам кажем зашто не носим сат; могао би својим брзоплетим одговором; „зато, што је заложен" одузети ми свако право, да још даље отворим књигу својих јада, и да вам прочитам из ње моје накаљапије, што га једном имах са својнм сатом. Но нека ми такав читалац — ако га има — опрости, што ћу одмах да му приметим, да није истина, да је мој сат заложен, а то из тог великог узпоха што га и — немам. Али зато ваљда иеиоже нико предиоставити, да у опште никада нисам ни имао сата. Не, господо моја; имао сам ја некад тако леп и диван сат, какав се ретко даје видети. Био је то ремонтоар сат од чистога злата са петнајст рубина, казаљком за секунде, — такав сат, на који ми је свако завидео. Покојни мој отац донео ми је тај сат управо са париске изложбе, и учинио ме је њиме за најсретнијег човека у целој вароши К. . . Ова је варош између осталога била и зато знатна, што су јој сви сати на торњима ишли

Да ли то, да је Герман „комесар", или да је „к'о м е с а р." * * * Неко је из публике повикао на сабору: „Живио ђуркозић!" „Наше Доба" донозп то. Само је заборавило напоменути, да је то било баш оне седпице, кад ђурковић није ништа говорио. * # % Српска се војска спрема за — Косово. Новац јој на ту цел даје, бечко јеврејска „лендербанка." Може ли отуда бити чега доброга ? * * Јота доказује, да је наш сабор безбожнички. Вели: „Обично се с малам почиње, а с великим свршава." 11а кад је сабор у својој адреои ударио јуче на ,,Анђелића," сутра ће већ ударити на — а н ђ е л а. * * * Герману су до сад поотпадали многи зуби, и то га је болело. Ал данас кад већ од њега отпада и „Аца зуб," е ту се види, да му је близу крај. * * * Неки су донде р о в и л и, док нису умир о в пл и босанског митрополита. Но увериће се кад тад, да би бзље бпдо да су м и р и л и, па тлме у м и р ил п босански народ. * * Хрватски бан има обичај, да све што му се допадне, пошље у Пешту, Тиси. 'Гако је послао Тисп „хрватска акта." Да нам је негпто оп дошао за саборског комесара, бар би послао Тиси и — Германа. 0.

опако, како ветар дува, те се тако догодило, да је мој сат , који је увек најтачније ишао, био прави аукторитет међу К-ским сатовима. Како се ко састао самном, нрви му је посао био, да удеси свој саг но моме, а затил би увек бацио по који завидљив поглед на мој гордо извађени сат. Па баш тај сат, тај мој лепи и добри сат, уби ми доцније срећу моју, разнесе ми моје љубавне снове. Чујте само, како се то догодило. Био сам тада адвокатски помоћник, једва двадесет и четир године, пун лепих нада у изгледима на будућност. Истина да је мој принципал имао врло мало парница, али је имао лепо добро, што му је остало иза покојне његове жене, а најлепше имање његово била је јединица ћерка Анђа, којој је једпа могло бити 16 година. Можете мислити, да један млад адвокатски помоћник, који још неколико корака има да учини, па да постане испитан адвокат; који је још као правник имао прилике, да изобрази своју душу сасвим естетичним укусо када је се видео у близини таког лепог створења, као што је Анђа, — можете мислити, да није био спрам ње равнодушан, да није могао бити хладнокрван спрам црних очију тог дивног девојчета. А уз то да вам још и то кажем, да је дивна Анђа имала у изгледу још повећи број дивнијих хиљада^ а и то канда „доста" можз да утиче, да се девојка допадне. И после свега овога ваљда ником неће бити чудно,