Стармали

1

„СТАРМАЛИ" БГ. 26. ЗА 1 885.

ШЋира. Ја сам за цело држао да })е к а л у ђ е р Герман бвти о бСпира. А по чему си то тако Ђира. Видео сам, где се г г. пославиди у празеим часовима и грају калабријаса, — даклем веџбали су се у к а д а б р иј а њ у. Спира. Е па ништа, — ако није још о б р и ј а н, он је за сада Оар добро — н а с а п у а е н.

Ћира. Видиш, како и наше новине нису добро извештепе. Спира. Како ? Ћира. У „Србобрану" стоји да је посланик Ј. „и з е о р е ч," а то иије истина, — то није био посланик Ј. него послапик ђурковић, и није реч изео, него је прогутао,

П у С Л И Ц е, Мени се чини, да би у Србији сада мобилизација мппистарства више вредила, него мобилизација војске.

Ако је та мобилизација само за то, да се на леп начин може Восни окренути леђа. опда је то тек велика п р и ш т и н а на српском телу, на коме и онако има доста приштева.

што сам се до ушију заљубио у Анђу. Разуме се, да сам по кат-кад нашао начина и ирилике да то и њој онако из далека дам докучити. И — о, моје среће! приметио сам да и она спрам мене није хладнокрвна, срце ми је моје шаптало, да ћу наћи одзива у н>е. Када је после подне — као обично — мој принципал на морфејови крили тражио одмора преподнашњем беспосличарењу, а ја без икаквих послова, латио бих се тестерисања врата, а кроз њих би се помолила анђеоска црна главица, а два црна ока, к'о две сгреле, била би управљена па мене— Господине Савићу, молим вас да ми дате једно перо, пишем неко писмо, а моје неваља, све је искречено. — Опростите, госпођице Авђо, ви сигурно пишете какво љубавно писмо, а ја вам на ту цељ несмем дати пера ни под коју п.ену, — одговорио бих ја елегичним гласом и дубоком сентименталношћу бих је при том погледао, чему би то била посљедица, да је Мара отрчала у своју собу, донела писмо писано пријатељици и тиме би ме разуверила, да је то љубавно писмо. Е, кад ми је тако показала пријатељичино писмо, наравно, да сам јој морао дати перо. Но опет сам се зато постарао, да јој дам какво рђаво перо које се брзо квари, како би доцније опет дошла по перо. Али ако баш није јој требало перо, тад' јој је био нуждан папир, мастило, црвени восак, једном речи све, што се у канцеларији налазило.

Мепи се из целога сабора најбоље допада реч ,о г р а д а." Само ако будо тако висока да је паш расколпик не може пре; кочпти.

Молим, молим, пма право пославик П. Ј. Има кобаца који п семе једу, — али не зато гато им нрија, већ за то да не изпикпе.

Оно истина да су Томић, Касапиновић и ђурђевић из сабора изишли. Али вг Јгез {асхип1; И д е м" онда ипак сваки на другу страну и д е.

Чулисмо да је и сам комесар признао да се са Анђелићем не може ништа радити. Е па то нам толико исто вреди, као да је и г. комесар адресу потписао. „Турски Марод" вели да г. ком&сара ваља казнити. А ми мислимо да је довољно кажњеи што је до сад тај шугави лист читао.

Из школе. Учитељ: Кад ти, Милане, добијеш за 1 новчић 3 јабуке, колико ћеш добити за 5 новчића.'? ђак : Шестнаест. Учитељ : Како то? Кад је трипут пет ђак: (брзо) Е, ал' једну ћу добити од баба Јуде радош. Лордовић.

Па кад је и искала што од мене, увек сам тако удешавао, да је по читав сат морала чекати, док сам јој искану ствар у руке дао, па, шта више, и кад бих јој већ предао био, и онда сам гледао да пађем иачина, како да је што дуже задржим у писарници. А она се никад н е успротиви томе. И баш то ме је уверавало, да није без наклоности спрам мене. Но ја ипак не смедох одлучно изаћи са мојим осећајима пред њу, но сам по/ако, ал' промишљено ишао према истакпутој цељи. Пре свега сам хтео да завртим мозак том црнпурастом несташку, а после тога, — што је много теже од првога — да задобијем потпуно задовољство од мога принципала. Прво је лако ишло, али, да би и друго ностигао, морао сам се одрећи свих уживања и удовољстава, и почео сам ванредно свестан, солидан, и уредан живот проводити. Ни један једини канцеларијски час не хтедох за живу гл:.ву пропустити; предујма за месец никада не исках, — речју: ја постадох узор свесним, приљежним и ваљаним младићем. И тако се догодило, да сам набрзо постао љубимац моме принципалу, и тако рећи, без мене није ни жив био. И ту је мој сат играо вегику улогу, јер сви принципалови сати и цепни и за зид били су према моме удешавани: шта више, и сам његов свакидашњи џепни сат — који је, узгред буди речено, врло матор био, — морао се скоро *