Стармали

204

„ОТАРМАЛИ" БР. 26. ЗА1885.

Ђука. „Јеси ли чптао саборску адресу Шука- „Нисам читао ал сам \ је видио. Износи читаву страиу у [./„Застави." Сад да ми је знати, кад ^ЈШр^је тако дугачка .адреса," да колики ће велики бити „коверт" онога писма, на коме ће „бити" та адреса написана." Ђука. „0 мај човече, ни то не знаш. Та „коверт" мора бити тако велаки, да се у њему може стрпати и послати Гермап Анђелић." Шука. „Е гле, баш се тај сабор лепо досетио." е. Проба пера. схххуп. Из књиге (туђег) искуства. Често бива 'вако, (Стари људи кажу, А неуди, млади У стихове слажу.) Госпођа Ен-ен-ка Горопат је права, Па и ћерк} своју Тако аспидава *) Ипак ћерка њена, Удавача млада, *) „Аспидава", то је штампарска погрешка, у место; васиишава. Али оваке погрешке некваре смисао, иа се баш не морају ии исправити.

Голубица ј' права, Бар тако се влада. У сваком јој кроку Видиш чедност саму Еле, једном речи, Ни налик на маму. Али нуто чуда, Не смем рећи, стра ми: Чим се чедност удоми, Таки се п о м а м и.

Г - д -н.

Ала разуме. К једном господину дође његов пријатељ, баш кад је ручао. Да бо'ме као госта позову га у друштво, но гост не хтеде изговарајући се да је ручао. Нудили су га и нудили, но све бадава. Најпоеле донесе госпођа ладне шунке и понуди опет госта, но овај немогући да одбије, те да би лепше изгледало, одго ори пола српски пола немачки: „Љубим руке, не могу, <1аз лтаге ће1а(1еп." „Јест, бога ми, ладна одговори промућурна домаћица, која не знађаше немачки, „изволите само пробати". Лордовић.

На балу. Он: Молим Вас, госпођице, за једну четворку (кадрил). Она: Извините господине, немам у ситпо код себе (а у крупно се није трефило), будите уверени, да би вам за цело дала, да имам. Лордовић.

сваки дан стидећи пред својим модерним унуком, ког сам а у поседу имао. На моју највећу радост дошао сам напослетку до тог уверења, да, ако отворим своје срце пред Анђом и оцем њеним, да ћу бар добити таки одговор, који ће ми неговати срце моје у нади. Још је само требала да ми се пода прилика, па да пајпре будем на чисто са Анђом, а после тога би закуцао и на очеви врати. и жељена ми се прилика и указивала. * * * Никада, нећу заборавити тај дан. Био је 30. јули: Анђин имендан. Велики је тај датум, иа никоме неће бити чудпо, што ја, и поред највећег преметања не нађох више у џепу до тридесет и седам новчића Еј. моје несреће! Прилика ми се тако лепо подаје а ја да је због сиромаштв*. немогу да употребим. Прилика ми иде у сусрет, да ми иомогпе да прођем кроз одлучни прелом судбе, а ја нисам погодан за прилику. Већ сам стојао на рубу највећег очајања. За тај дан би ми требала. лепа свешчица цвећа, накудрована коса, без замерке везана поша, ципеле од лака, а ја све то да купим за тридесет и седам новчића ! ? . . Та ни од пољског цвећа неби за ту суму добио свешчица а камо ли од дшшог баштенског, а то је најглавније, без чега неби вредило пи да чекам тај по мене судбоносни дан.

У очајном премишљању уједном ми суну кроз главу:

ха, сат

1 !

И ја се одлучим, да дам сат до првог ј. у залог, па — мирна Бачка, слободно

Јест', сат! на васнитање, т ћу моћи дочекати анђин имепдан. Ућуткао сам глас савести, која ми овај поступак није одобравала, и рано зајутра трупио сам у завод за залагање, који је већ толико њима учинио услуге, па — укратко заложио сам сат. Тајанственим страховањем носматрао сам оно мало парче папира, које су ми дали као потврду, да је мој сат код њих, и које је требало за неколико дана да замени мој сат. А пребацивања савести старао сам се, да усиљеним хумором претрпам. Правим цинизмом сам узео оно парче папира у руке, продерем му једаи крај, обесим га о сатни ланац. који је без сата изгледао као какво сироче и метем га у џеп од прслука. Затим сам се кренуо, да набавим нужне ствари. Купио сам дивну свештицу цвећа, и узбуђеним срцем улетио сам у писарницу, па сам пукет сакрио у кошар међу артију. Тек што седох на столицу, отворила се врата, и цр* ним витицама украшена анђеоска глава номоли се на њима. — Господине Савићу! — Извол'те, госпођице Анђо !