Стармали

„СТАРМ АЛ И" БР. 26. ЗА 1885.

205

Њему се оамо чини. Једарел, иовезе уз пут неки паор из Срема једног фићфирића, који је хтео да се покаже пред паором високоученим, те у путу запали цигару, стаде иушити, окреее се паору и рече: „Видиш, лријане, ви прости људи сад мислите, да ја пушим, но то се вама само чини, а у ствари није." Сремац је вртио главом неверујући, те и он запали своју лушу. Тако је фићфирић еепрестано тумачио паору, како се све штогод ради, њему само чини. Кад дођу до бунара сиђе се фићфирић и напив се воде, почне опет своју стару песму: „да се њему само чини " То ти се мом Сремцу досади, сиђе с кола, извади буџу и поче свог филозофа макљати, да је све нуцало. Фићфирић се пађе у чуду, и видећи да се оаај не шали, него баш макља, стаде молити : ,,'Га мани се, чико, молим те, шта ти би од једаред, те ме тучеш?" „Та не тучем ја тебе, човече," говораше Сремац мажући, „то се теби само чини" и настави свој посао до миле воље. За тим седе на кола и ошину коње, а свога ти фићфирића остави, да размишља, жако је паметан. Лордовић.

Васа: А бога ти, Спасо, а што ти чивути продају •свој еспап тако јефтино ? Спаса: Е па за то, јер им је лакше, кад их повитлају, понети новце, него еспап. Лордовић.

Стеко још две ноге . . . Дошао Молац у Аду на пијацу, па ће сврнути по обичају и у крчму да мало сркне. Ту затече једног Ађанина свог познаника (па му се обрадује као мати мртвом детету.) Ту су пили све до подве, и на иослетку пооуди Молац Ађанина — испразнив флашу па рече : Тапиј то вино, шта си успијо, кад знам, да би попијо и Бога ! Ађанин коме је већ било доста, одговори: „Та пијо бн брате још те како, ал бојим се изгубићу поге." 0 мај, кико то ? Ја кад пијем млого, ја још две стечем, те идем четвороношке. Ђ.

Падејац. После буне украде један Падејац трп гуске у Ади, али га увате и затворе. Сутра-дан обесе му гуске о врат, даду му једног ешкута да га са добошарем кроз сред Аде праги (другима за пример) и да виче: „Овако треба сваког брата, који туђе гуске краде." Кад су доптли па прво раскршће, а добошар добује, добује, а кад сврши, дође ред на „Хршћанипа" да свој ,,текст' ; изговори. Падејац (ко и други-отворен (кад зине) поче оеако по банацки: „Овако треба сваки брат да ради, кад туђе гуске на сокаку пађе." И оиет се зачује: друм, друм друм. Б

— Отац ме је послао, да вас позовем данас к нами. па ручак! . . . •— На ручак! ? . . 0, божанств ене среће за мене!.. па ручак! . . . па се надам, да ћу, госпођице, поред вас седети за столом. Јер видите, мала Анђо — за тим је озбиљном свечаношћу ухватим за малену ручицу и полако сам је водио према кошару погледајући нањ тајанствено. Она се није противила, а кад дођосмо среди собе, мене обузеше љубавни осећаји. Застао сам. — Јест, Анђо, ја о ручку непосредпо хоћу до вас да седим, јер. . . јер. . . ја вас јако, врло јако. . . љубим. Не одлазите од меее, саслушајте ме. Већ одавна вас љубим ]а, па сад већ не могох утишати своје осећаје, већ ево на колених, о вашем имендану хоћу да вам исповедим, да. . . У том се и опет отворише врата, само сам толико времена уграбио, да одскочим од застиделога девојчета, а зачујем глас иога принципала у дубоком снажном басу који се разлегнуо као моћна труба страшиога суда: — Ботшс вресШлНв, с|ио!а ћога? . . . мој сат стао. Нехотично, као изван себе, машим се џепа од прслука, и истргох из њега цедуљу заложну, која је на ланцу климала. — Ха! ха! ха! — разлегпу се поругљив смех са анђилих усана, и у том тревутку, док се ја још не освестих, већ је тај оминозни папир био у њени' руку, а одатле ј пак, пошто му је садржину прочитала, спаде на земљу, а

она страховито узвикну. Са земље допаде руку принципалових, који је такође прешао летом преко садржине му, а затим ми га је предао натраг, а при том ме је са највећим презрењем и понижењем погледао. У другом одмах тренутку истина, да је заложна цедуља била у џепу, али сам ја с џепом и цедуљом заједно већ био изван оне куће, у којој сам још пре по сата зидао зграду среће моје, у којој сам се с пуеим срцем надао сигурној победи. Ручак фуч! . . . Невеста фуч! . . Дветна свешчица вене у кошару међу папири, а моје наде лупају у бескрај као и разлупана лађа по површини узбуњена и запенушена мора. Ко зеа, како се оваки малери, као овај мој, брзо распрсну по варошици, тај се неће чудити, што сам одмах тај дан престао бити спомоћник адвоката Јоцића, па и становник к— ски, и отишао сам у таку околину, у којој људи не дишу таким предрасудама спрам завода за залагање као у К. Но тако сам примио овај случај срцу, да сам одмах продао ону- мрску заложну цедуљу, која ми је таку песрећу еаеела, и од то доба ■— и због тога —• не носим више сат, па ни онда га нећу носити, ако постанем и —■ милионар. По мађарском Љубомир Лотић.