Стармали

„СТАРМАЛ И" Б Р. 28. ЗА 1 885.

Брошлости се диже вео, Ње се грози у тој страви. Грешна му се диже руса И ножа се оштра лаћа, Да га спасе гризних мука — Ал огрезпост још је јача. Део свет га давно куне, Клетвом куне старо младо, Ал' њему су груди пуне, Освете би он још радо. Сустигли га греси стари Савест му се стреса, дрема, Будећи се сан му квари Санка тражи, санка нема . . . Лажу лаже пријатељи. Харамбашу свога теше Ба блажећи бол му вељи Руке тару, мукло с' смеше. Ал' већ су му додијали, Од себе их даље шаље, Лисичићи долијали А он бежи даље, даље. . . . Лутао је, тумар'о је „Од немила до педрага" У невољи дошло му је Да збратими црна врага. Славољубљем занео се Осветом му срце гори Кад од једном али он се Бред п е ш т ером неком створи. играче, те тако се Милан једва осети сам са својим идеалом. Он је и ако доста велика небрига и прилично српски оригиналан, радо се забављао у женском друштву. Данас је особито галантан, све оп наручује и плаћа Гледимо га. Из почетка плашљиво говори, после се примиче, постаје поверљивији, ено је већ у појетском заносу. Ми се полако примичемо, не би ли и коју реч из тог занимљивог дијалога чули. „Та ви би постали невера своме пријатељу!" Муца гђца „он." „Ах, госпођице" — дакле: „ах" — немојте ме мучити. Верујте. он вас обмањује! Кад би ви знали - —" Добру је жицу погодио. Госпођица је љубоморна. Ено је из очајања искапила већ пеколико чаша. „Кад би ви знали, какав је он! Неверујте његовил лажним речима, које ои сваки дан другој понавља." — Ао, лоло Једна ! Та тај би мене лепо насадио! Али овако — видећемо, ко ће боље проћи. Да вам причам, како је гоепођица „он" јуначки одбијала нападаје подмуклог стратега, који није ништа видео, шта се око њега догађа, па како је најпосле госпођица подлегла празпећи у грозничавом очајању чашу за чашом, мислим да је излишно. Доста је да вам кажем, да је Милан

И у њу је унишао, Да одмори кости трудне II тек шго је на тле пао А он зачу гласе чудне : „У пештери тражиш спаса Бре:зиру })И савест, бога; Ал' народњег бој се гласа Осветника, дива тога!" — 0 —

Баш његови зуби Покојни поп Васа из Сомбора споречка се са својим сапарохом у олтару. Око чега су се свађали — не тиче нас се, доста тога, да је „во христје" брат поп Васу тако по усги звизн'о, да му је одма два предња зуба напоље избио. Поп Васа викне очајно : „Иду абије јего високопреосвјашченству да те тужим." Иди ако ћеш самом Богу на тужбу, одговара овај. Сутра дап опреми се поп Васа, мете она два зуба у артију, па хајд владици на тужбу. Но сабрат кад се мало размисли шта је урадио, — пе свиди му се ствар, седне, нанише на пок. поп Лукића у Лалиће писмо (јер је знао, да ће ту бити погг Васин Абшгајг-квартир) и јави Лукићу целу ствар и умоли га, да га одговори од намере његове; преда писмо поп Васипом кочијашу потајно, и паложи му, да поп Васа випошто не дозна, а напојница не фали. У вече стигне поп Васа код попе Лукића; овај га. радо прими, те уђе у шталу да кочијашу покаже, како ће кохе сместити. Кочијаш улучи прилику, и нисмо преда Лукићу, који га прочита и мете у џеп чинећи се и певешт. За вечером поче поп Васа тужити се на сабрата, па покаже и зубе које му је избио сабрат. Поп Лукић се из петњи жила уппе да поп Васу од говори, ал бадава све- На том се сврши, и легну спавати. Дуго се поп Лукић мислио и довијао, па послетку сиђе се био ван себе од силне среће, коју му допесе дапашњи дап он је тријумфовао. Напослетку приступимо и ми. Оп је задовољно трљао руке а чипио се и невешт, само би по кад и кад бацао значајан, скривен ноглед па госпођицу — Миту. Трудио се да даде разговору значај сасвим равиодушан, само је избацио по коју ласкаву фразу госпођици — он. Најпосле се усуди и замоли је да скипе маску. Заклиње и мене па и гђу м а т е р, да и опа свој уплив употреби, те тако мораде госпођица кћи — попустити. 0, да сте видели кад год, како грозно киеело изгледа лице у нупопадежног универзитетлије, кад исчекује новце па на универзитетској табли не види исписано своје име; или да сте га видили, како изгледа, кад му се прочита септенција, да му ни „рег шајогез;' није помогло! Све то да сте видели тек би онда приближна појма имали о изразу лица милановог. Болно је уздахнуо, а још тужније погледао је па цедуљицу, на којој беше исписан рачуп, кога је мало часкелперу са.богатим „трипгелтом" исплатио. К—0—11.