Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 28. ЗА 1885.

221

Да се не би могла Видети даљина, За то је прашина. Да се не би плаћали Ти фрајмони клети, За то су салфети. Да се не би знале Многе фине тајне, За то су колајне. Г-д-н.

Какво су му наденули име? То је стара ствар, да Молци свакоме поред правог имена још по које надену, и то тако пасенд, мислиш е се то име родило с' њиме; између млоги и млоги, наводим овде неколико; Бодкало, Чаракало, Лупало, Звонцош, Грча> Пружало,. Попара, Насипало, Сукало, Намицкало, Галгоц, Клоцало, Кртог, Тумарало, Кркавац, Клопош, Мућак, Паук, Брига, Силај, Шодров, Увала, Мраз, Вашар, Цицко, Мамаљуга, Цигурација, Врабац, Мојта, Мргода, Звекан, Патак, Копун, Ларма, Цмоља, Рутоња, Гргеч, Шљапан, Фркец, Сврдлар, Јанда, Кеља, Кајафа, Агрифа, Ферцерунг, Филоксера и т. д. Једном ће пок. прота М—ћ доћи у визиту Молцима, а ови му зготове сјајан обед. После ручка рекне прота: „Благочестиви христијани! Ја сам чуо, да ви свакоме наденете име, па да чујем, како сте мени име дали?" Један се у друштву промигољи па рече: готов си и ти. а други дода : Маковски кец.

какви ту још товарења није било. Иван даје напослетку сахат, али неће сам да га носи. С тим ћемо лако. Милан ће учинити услугу и каквој госпођици а неће — Мурку! У том се већ и смркавало, време поласку. Ја и Иван шетамо горе доле. а Милан израђује код Мурка. Чекамо ми и чекамо па нам најпосле и досадр. Шта је, где је? Немага. Бре тај нас лепо насади! Освета беше прва мисао, која нам обојици паде на памет. Само док му одемо. Јест али како ћемо улазницу да платимо! Ја бих се у свом једу и насмејао, јер знам ценити духовите досетке, али Иван — јадни Иван — он моралише, очајава. „Куд сте се вас двојиц^ замислили?" Прекиде нас у том глас из мрака. Одмах сам га познао. То је — Мита. Ухватим га па му испричам цео догађај са катастрофом. Кад је већ прешла свака опасност, да ће пући од смеја, поче Мита: „Е сад, шта је, ту је. Ево вам моја каса на расположењу. Читали сте ваљда онај допис из Бугарске у јучерашњем броју овдашњег листа. Дали су ми за њега 8 фор. Хајдемо на бал!' Наравно да смо* пристали, али опет нисам ја био са свим задовољан, морам' се осветити Милану. Морамо га насадити, говорио сам ја" жао за себе. Само како, како ? „Ха, ђенијадна мисао! Чујеш. Мито, кад је већ шпорт а

Мрзи „цивила " У вароши нашој Има једна вила Која никад неће Да гледа „цивила." Ал тај понос њезин Бива тек од беде, Јербо ти цивили Неће њу да гледе.*). Налим.

Гле, шта вели ГСеие Гше Рге88е! Веги^Нсћ 5егђ1епз зсћет!: ез зкћег, (1аз5 уоп сћезег 5еке ћег 1п пасћз(;ег 2е11; кет с!1е С1гке1 с1ег В1р1отапе з(;бгепс1ег 2\уЈзсћепГа11 хи Безог^еп зСећс. 01е 01П^е ге1Геп 1ап§зат е 1 п е г ћ оз и п §• еп^е^еп, <1Је 5егћ1епе1пеп Ки скги ^ 1 п V о 11 е п Ећгеп д езиие п \уи г<1е. Те новине млсле да је Србија лутка бечка, која се по ћеФу даје на дроту напред гурати и натраг вући. Даклем Виделовцима остаје још та надежда, да ће се л Мћ Ећгеп" стрмоглавити.

Грешни путник. Санка тражи, санка нема, Немирна му душа грешна: Судбина му казну спрема Коб га чека неизбежна. Теке што је очи свео, Тек да грехе заборави, *) Хм! НеКе да је гледе! Ал зато је се ицак сеКају и о њој песме шнпу !! Сдагач, оно нека буде потпун. Та ће се „магла" и онако разићи у недогледне даљине којечијих џепова, хајде да насадимо Милана." „Та само реци како, за друго се не брини," „Е онда хајдмо у Нагћ^-^аззе. Ти си онако доста вижљаст па ћеш се обући у женско одело. Замолићемо још газдарицу моју, да ти буде гарде-дама, а друго је све моја брига." „Проницателни дух" Митин, као да јеодмах проникао и најтање ниансе мога колосалног плана. После једно по сахата, ушла је у лепо осветљену салу за игр&ње једна старија намаскирана госпа водећи ис < под руке — сигурпо ћер своју — младу једну „лепу маску". За њима ушли смо Мита, Иван и ја. Брзо смо нашли Милана. Ух, ала се злобно смешкао Та мора насести. Прво сам га изгрдио, после му слажемо" да смо узајмили од газдарице новаца и најпосле је наговорили да с нама дође. Милан је давно бацио око на ћерку моје газдарице, али из далека само те се сад радовао лепој прилици. Одмах се бацио на опчаравање. Кћи се стиди, мало говори и то све тихо, но толико више говорила је стара моја газдарица, којој се та граја врло допала. Нас троје се најпосле уклонимо, старица се загледала у несташне