Стармали

220

„СТАРМАЛИ" БР. 28. ЗА 1885.

□ . У Угарској ће скоро судије до бити у н и- ! ф о р м у. То је лепо, али ми би још већма волели какву ре ф о р м у. I X- Даклем Ристић је био нуђен да у Србији састави ново мивистарство. Али он ко вели, ко је кувао попару, нека је и покуса.

П- Чујемо да ће онај српски официр, који је рекао да је Србија седамнаести кор аустријске војске, — да ће тај предводити кад се покрене „Кискгп^ 1П Ећгеп." (То је са свим у реду.)

X- Само не знам, хоћеду ли се неки људи и онда звати напредњаци, кад пођу са целом војском натраг. □ . Али шта ћемо у томе случају са одушевлењем. То се не да једним салветом угушити.

X. Ја знам да би неки пријатељи Србији радо дали Т р н, — али не онај који она мисли.

Проба пера. схп. Зато ли је. Да се не забразди Терајући кера, За то ј' филоксера. Да се благостање Српско установи, За то су Чаигови. Ех, то је већ ужас! Још и то! Баш ми је дошло, да завитлам оном дебелом физиком, па да му запушим уста, да никад не проговори. „Је си ли ти дошао да ме једиш или не знаш, шта говориш ? Какво „лудачко вече," лудаче! Ако поседим још који час у овој леденици, не да ћу полудети — побеснићу." „Само полако. Ја се не шахим. Облачи се па хајде самном." Е, тако категоричној, озбиљној заповести, нисам се могао противити. За час сам био готов. Изађосмо на поље и он ми сад тек рече, да хоће Ивану, да од њега узајмимо новаца. Бадава, паметан је тај Милан ипак. Сад би ми већ жао било, да сам га физиком мало загрејао. Иван Данић има новаца увек, мора нам дати, па ма нас главе стало. Већ смо на врати, но шта је ово. опет? На врати забодено перетом парче хартије, на којој великим словима /пише: „Само Срби напред! Друге не познајем." Јаој наопако, то је рђав знак! Али — напред! „Отварај!" „Јесте ли ви то? Ево одмах! Само брзо унутра, јер као што видите ја нисам код куће." Тек што је отворио и закључао опет, а ми удесисмо милогласно у дујету: „Имаш ли новаца?"

Да би могла сова Увек бити јака, За то има м[<ака. Да калуђер лакше иде Путем целибета, За то му је Ката. Да се смрдљив купус На ђубре не баци, 8ип4 благодејанци. Да се не би учитељ Угојио (глађу), За то има плаћу. Да се не би сваки ђаво У шампањском купо, За ото је скупо. Да се луда глава Са паметном мери, За то су фризери. Да се не би судац Без начела скит'о, За ото је мито. Да се чистом вину Што год мутно дода, За ото је вода. Да се прашна истина Окупа у шали, За то је „Стармали." Да се не би туга Чула у сред мира, За то банда свира. „Шта је вама, јесте ли изгубили календар или нисте читали оно на врати ? Ј „Данас је „маскнбал" — то знаш; српство мора бити заступљено на њему — и то знаш, а како ће, то је твоја брига." „Али верујте, љули, немам баш ни паре. Сваки дан чекам новце. Ишао бих и сам, али ..." У место сваког одговора удеси сад Милан сам песму: „Док је нама, док је нама нашег оца Мурка." „Ха, каква мисао!" Повичем ]а, али се брзо тргох и с боиом притиснем руку на срце, али не можда, да га умирим, него да опипам оне празнине по којима се некад ширио сахат. „Чиме да умилостивимо оца Мурка?" питао сам ја. „Ти немаш ништа, немам ни ја ништа, али има Иван и социјална питања су данас на дневном реду," филозофира Милан. Јест, али се Иван не да ни осолити. „Оно истина , али ." „Нема ту, али ." Овамо, онамо једва најпосле попусти, кад смо га уверили, како ми сутра добијемо „маглу," *) како ћемо одмах сахат извадити и *) добити „маглу" — примити новце. „Продавати маглу" товарити кога — лагати коме.