Стармали

242

„СТАРМАЛИ" БР. 31. ЗА 1885.

Тро-торо-то! III. • Има дава п педељица, које би човек волео преспавати, јер саи је лажа, а јава п жалоени телсграма пре или после бпвају истипа. Да ми пије дужиост шарппју чијати, ја бп се завукао као јеж у рупу да преспавам ову зиму, завукао бп се тамо, где ми пе може брифтрогер повина донетп. Јер шта се палази у тзм новинама? Епо је руски цар са бугарскога кпеза скинуо ордене, — ал пе за то да пх краљу Милапу или бар Гарашану даде. Даклем не стоји она пословица, која вели: један точак у блато а другп из блата; него се наши точкови једпако заглпбљују. Еио ЛендербапкЈ, нема новаца, а Србија пема других пријатеља до Лепдербанкиних патрона. Епо слободне Француске, како на Србију мрко погледа. Ено старог прпјатеља Гледстопа, који не верује да су то ти Срби, за којо се он жгда таго живо заузимао. Ено Султан глади браду, јер је дочекао да се балкански народи о његово пријатељство надмећу. Ево Чеси поклањају, ако и не материјалну помоћ, а опо симпатије своје Бугарима и то само Бугарима, као да само ми њи тучемз, а пе и они нао. Еоо Хрвати скачу седам и по стопа у впс, кад чују, да су се Бугарп заклели Србе вијати — до Ниша? — не, још даље, „до у п н ш-тења. — Л ја пе смем да им кажем: то није лепо! — јер ће таки да ме питају: а да шта је лепо ! Епо хпљадама ззробљепих Бугара, а епо опет хиљадама заробљепих Срба. Иачело робовања може

пема пријатеља. — Хумореска(Свршетак.) Још дан дна па на бал. Аца је једва чекао тај дан, па већ је у напред у својој машти уображавао, како са љом игра, како јој песму даје и како јој љубав изјављује. Све је у свом реду, још се три дана у напред бринуо, та није то пи шала, нема човек хаљипа, а овамо би на бал ! Е па како ће на бал? Ни бриге вас ! Вештина, агз! Зна он и за онај стих, ма да није његов : треба хтети, треба смети, па да видиш куд ее лети ! Чакшире и пруслук добио је од једног ђака, а Милета му је дао капут, ал немојте мислити, ваљда успомену од Мигрова-дана. Купио је Милета себи за светосавеку беседу пов капут, па зашто пеби човеку помогао, та зиа оп с које страпе риба смрди. Знао је он и за липсбриф, па и како да не зна, кад га је он сам и паписао. Знао је он, да ће се Аца полакомити као и оп некад на шаргарепу. Чуди се само кдко му пије познао рукопис, ал зато је оп уситнио па шарао св.ако ппсмо, надао се он томе колачу, па је зпао и да дбскочи. Освапу и тај дан, на доћи ће и вече. Ада купио у

да се радује, а па че хо слободе и уједињсња коони се жигови ударају. Ено се мртви оплакују,—а рањеницима ево чијамо шарпију. Еио три дапа Срби браше ловорику а Бугари чемерику, — дођоше друга три дапа и ловорика паде у део њпма а чемерпка нама. II кад би тако наизменце потрајало још месец д^а дана, не би било више војске пп српске ни бугарске, на гробу јунака остала би само чемерна-ловорика прпповедајући паметнијим народима жалоспу баспу са врло поучним нравоученијем. Али тако ваљда бити неће. Чијајмо шарпију! Чијајмо шарпију! Ране су мпоге и велике. Ране су љуте, јер нису морале бити. Чијајмо шарпију! а молимо бога да српски парод што пре и што светлије изведе из овог рага, а после да га спасе од глундвах саможивацг и забенџелученпх песрећника, да господ бог ту кугу са њега стресе, ако парод не уме да је стресе сам. Чијајмо шарпију! Рођепа су браћа наша која на бојишту рањена леже. Ово је крв наша, — пе дајмо јој ту да се излије — опа има светпја задатка. Чијајте шарпију, мплоспе и свесне сестре Српкиње. Шаљпмо рањеницима српским мелема н понуде, да нам што пре оздраве. Тамбурић.

Шетња по свету. IX. Познато ће бити и нашем свету, да је приликом з'дкључка будимпештанске изложбе мађарскп министар Сечењи пољубио у руку нашег престолонаследника 0

књижари ружичасте артије да напише па њој коју сгрофу, из песама, које су биле посвећепе пр:;о Апђелији, па сад их даје Вукосави. Па паравно да и онај стих није смео фалити : Нек с' тресе васелена! I ек пуца стење! И опет ћу те ја љубити! О ј ! Ој ! Анђеле мој! Та то му је један од најлепших стихова, много је то речено у тој строфи. Још око два с§та после подне почео се спремати, па да није још у то доба почео можда би се још и задоцнео, јер није то шала чакшире дуже но што тре1а, пруслук комотап, каиут потешњи, једва се мога удесити. Е дође доба да се иде и па бал; узе ону ружичасту артију, метну је у коверту па опда у џеп. — А. шта ти је то? питао је Милета, ма да је знао дгга је у ствари. — Теби ћу казати и више пиком. Пре два три дана добих од моје Вукосаве ово, нисмо, ево најпосле прочитај га. Милета је морао читати оно писмо, које је сам својом руком писао. — Е, па сад имаш прилику да вратиш мило за драго. Дапас јој можеш твоју љубав открити. — Та то ја и мислим. То и јесте главпа цељ, што данас идем на бал