Стармали

266

„СТАРМАЈМ" БР. 34. ЗА 1885.

Телеграм са опог света, Од Наполеона Ш-ег. — !У1илану 1-ом. Моп Ргеге! Ја Вас љубим; јер Ви сте се учили у Француској за времена Мога грасирања. За то хоћу да Вас ноутешим и поеаветујем. Ви сте сада и г у м а н у Србији, а ја сам био и г у м а н у Француској. Моме и г у и мојој и г ом а н и ј и дође крај баш онда, кад се иајљућн рат водио. И Вашем и г у и Вашој игоманији и Вама ће се можда данас сутра рећи: АсНеи ! Ја сам мислио да без мене Француска земља не може онстати а камо ли напредовати, — и Ви драги брате, тако мислите о Србији. Ја сам се преварио. А Ви, драги брате, не морате се ни вратити, јер срнски народ има стару пословицу, за коју ја нисам ни знао, али Французи су је морали од Срба чути, допала им се, па су је употребили. Та пословица гласи: „ Путуј, Игумане, не старај се за манастир ! и Ваше доба не осуђује Французе, што им је требала једна асура да се њоме огрну и од злих ветрова спасу, — а та је асура била баш под мојим ногама, те они извукоше асуру испод мојих ногу, В аш е д о б а то не осуђује. Али ,,Н а ш е Д о б а" има обрнути нословицу, која гласи :Пропадај манастиру, н е брини се за игумана." Но мени није помогло Ваше доба, а Вама неће помоћи „Наше Доба/' За то сиђите лепо са кркаче тога народа, који нити схвата Вашу величину, нити може да носи Вашу дебљину, нити уме да благосиља Вашу околину. Историја ће" бити праведна и Мени и Вама, она ће рећи „њинимпадом, народ живну надом". Па зар то није лепо ! жеджтшжжГ Дипломатски. Хумореска од Драге 1'авриловићевс нар. учнтељице, (Свршетак.) Даница се лако осмехну. „Па да видиш како је злобан/ смејаше се сад госнођа. „Вели, неби му тако чудо било, да је други добио, ал' тај Аполон неће сад никога ни погледати. Знам, то се односило на тебе . » . Видила сам одма куд' шиба. Ал' показаћу ја и њему и свима да —" „Шта ће те показати?" г Да ће Машић и опет тебе узети !" доврши енергично Чигрићка. „Ко зна, хоће ли ме сад хтети;" промуца ћерка. „Сад је богат, а ви сте га и увредили . . ." „Увредила, страшна ми посла[! — И он је мени доста казао . ... А ако те је волео к'о сирома, треба и сад да те воле . . . Него ми немамо много дангубити. Он мора мислити, да ми још ништа не знамо о веговој срећи . . . Зваћу га одмах овамо, а доктор је тек мало прочитао у повинама, па не може мислити да ми већ знамо." „Радите како хоћете*"

То је још доста лепо, — јер историја уме и много горе да напише. Луј. Шетња по свету, XI. Мађарски сабор пошао је врло лепим и добрим путем, но не ваљда за то, што је закључио, да се штеде кесе владиних кандидата и да се не излажу солге и други званичници тако често потриотском штрапацу, па да морају од села до села путовати, растеривати опозиционе зборове,затварати и злостављати своје политичке противнике, час претити бирачима, час их частити чивутским наприкашем и пивом и вином и т. д. II то је до душе лепо и хумано дело, јер ће се те патриотске муке од сад у место сваке треће обнављати сваке пете године пошто је сабор закључио, да се посланички ман/ат од три на пет година продужи; али то ни издалека није тако лепо, као што је б^ла интерпелација посланика Хермана о „фарблу". ,,Фарбл" је сад уједаред стекао светског значаја. Оно, наш један велики песник одавна је згодном једном приликом импровизирао овај стих: „Свет је овај „фарбл" мали. Час те дигне, час те свали. На седамнајст славиш свеца, А цикнућеш на три кеца," али тада, осим самог песника, није могао можда нико знати, да у тим речима лежи велико нророчанство; нико није могао веровати, даје,,фарбл" одиста од светског значаја. Али то се ето сад доказало Хермановом интерпелацијом, коју је на министра правде ставио поводом пресуде највишег угарског суда, који изрече, да „фарбл" није хазардна игра. Напослетку, „Та нећу тебе ни питати!" С тиме оде у башту по слушкињу, да је ношље по господин-Машића. „Чујеш! Реци му, да не чини другачије, већ да дође одмах с тобом," викнула је за девојком још једаред, кад је ова већ изишла на улицу . . . После неколико тренутака врати се и слушкиња и рече, да ће господин одма доћи. „Иажем ја да се он за то неће срдити. Та ваљан је он момак био увек од кад га знам;" рече на то Чигрићка .. . У тим дође и Машић. Хтео је да не дође, али радозналост, шта ће сад опет стара лија и жудња да види Даницу, одржа превагу. Уђе дакле у собу са поноситим држањем и погледом. У соби беше Чигрићка сама. „Звала сам вас, синко," — поче Чигрићка са материнским достојанством, чим је отворио врата; „да вам кажем, да сам се предомислила. Чини ми се да би био грех да вам недам Даницу, кад видим, да је тако волете. Узмите је дакле и будите срећни!" И ту викну ћерку из друге собе. Кроз отворена врата зачу се сада Даничино гласно јецање. „Ено луде, опет плаче," насмеши се Чигричка ; идите