Стармали

274

„СТАРМАЛИ" БР. 35 ЗА 1885.

тш на памет пало, да због тога даже преску парппцу. •Тер слога, то вам је као и дете. Док је још у повоју, хоће п свинче да пасрпе па њега и да га загризе, а кад дорасте до мушке спаге, онда и курјак бега од њега. У осталом, ми се уг&рскп грађапи само поносити можемо са том преском парницом, јер ће се сад наш закон о слободпој штампи још већмаи још даље рашчути. Новпне већ јављају, да су египатскз пзаслапици дошлп у Беч, да штудпрају аустрпјски закон о „слободној" штампи, те да га копирају за Египћапе и друге Африканце; а шта ће тев бити, док се рашчује за нашу слободну штампу ? Онда ћемо имати из Кине, Афганистана, Судана и т. д. впше гостију, него што их је било о будапештапској изложби, а то би свакојако грдпа добит била. Сдободаа паша штампа донеће нам више користи, него што нам је донела ,наша ипдустрија" на будимпештанској пзложби. Онда ће нам кинески, судански, хотентотскп, ботокудски и други такви гости скупо наплатпти шампањац, што су га Французи попили. Онда ће ти наши и и гости и друга чуда видети, по то на послетку неће ;какво чудо бити, јер људи долазе пз странпх и далеких земаља, т;а се и морају чудити свакој новости. Али ја се чудим нашем уваженом књижевнику и меди ("пском стручњаку, г. дру М. Б, Јовановићу, што се дези једном случају у Цриој Гори, у којем се случају управо пе зпа, да ли је дотична особа мушко или женско. Он бар као родом из Угарске не ба се требао томе чудити, јер код нас није ништа необично, кад ко не зна, да ли је мушко или женско. И то не бива само у свакидањем приватном, него баш и у јавном, политичком животу. С друге стране опет ражалостио ме лепи подлистак г. М. Б. Јовановића, јер сам се и нехотице сетио неких

наших „првака" и кикиндског нрограма, за који се такођер не зпа, да лп је мушко пли жепско, као да га је створио какав хермафродита, па сам усљед тога болно уздахнуо: „Хеј, кад ба и мпоги нагпи људи били такве жене, као што је била Мираш, мп би смо онда много боље стојали!" И сад сам управо дошао до озог, до чега сам п хтео доћи: до честитке јер у данашњем времепу од уздаха до честитке, само је један корак. Честитам дакле читавом православном српском свету божић, а жеље ми нису бог зна какве. Деца сриској желим много лепих дарова, српскпм момама лепог и дичног сраског војпа, женама да мало више штеде свој језпк, многим мужевпма, нарочито „првацима," да отпашу кецељу и баце из руку оклагију, па да се баце у јупачке токе п да завитлају буздованом енергије, старцима и бабама желим, да не умру, док не виде, да је српски парод сретан и слободан, а „Стармалом" најзад желпм, да му не досађују толико претплатници силни! . . . Милосав.

У ш т и п ц и Говори се, да је краљ Милан оседио, Боље би бпло да је седпо (с миром) па не би сад седио. * * * Ја пе знам што сад не пусте Лазу Нанчића кући. Није ли зар опомад изрекла арадска порота једногласно, да је он невин. * * >1' Бугари су тако рећи разорили Пи»от. У таком о р а њ у не ниче семе измирења. * * У Босни се не сме више казаги „Српска школа," но „источна православна школа." То је

осЛО« Наздравље пиштољ! Страшно је то кад драга драгоме своме, кога је волела већма него све бомбоне на свету, неће да опрости малу, можда управо пикакву погрешку. Још је страшније, кад на ведра и чила, здрава и весела младића наиђу очајне мисли, те заборави дужност Хришћанску, заборави задатак и будућност своју, заборави да време груди пара, али их време и ле~и, заборави да чиста љубав кад тад победити мора, заборави да самоубица нкхада раја видети неће, све то заборави, па се као једина сретства лати мрка пиштоља, да њиме учини крај животу и јаду своме. II мени је пало у део да вам о тој страхоти приповедам. * * * Меланија Брзакова није ни запамтила своје родитеље. Одрасла је у кући свога стрица, који се старао да ју што боље васпита. Али пре две годиие дана умре и он : и Мелапија постаде сам свој господар, — јер стрина њена била је добра, али телом и вољом слабуњава, млака старица, у

| њеном речнику била је према слугама најстрожија реч: „ти магарендо једна!" а на Меланију ако се икад расрдила, најоштрији јој је укор био: „ти бубице неваљала, — оди да те пољубим!" У таким околностима, по себи се разуме, да су све природне особине Меланијине имале широко поље да се развију. Развила се њена урођена лепота, развило се оно ведро и поносито чело, развиле се оне румене ружице на пуним обрашчићима њеним, — чисто би рекао да се развио и онај округли младеж са леве стране испод уста, који јој је тако лепо доликовао. Развила се бистрина њеног ума, поштење њеног карактера, чистина њених девичанских осећања, развиле се њене кућевне врлине, уредност, вредноћа, гостољубље, доброћудност и т. д. али уз то (приде) развила се још и два бодљикава бокорића, — један бокорић југунства, а други бокорић сујете. Ова два бокорића била су дуго покривена лиснатим цветним гранама њених других особина, — њених врлина. Ова је кућа била, што-но кажу „отворена". Стара стрина није никуд ишла, али је волела добро друштво. Призивала је често своје пријатеље и знанце, па се ту онда разговарало, свирало, певало, декламовало ; а добар мирисав те,ј и чашица старе салаксије, па ни она изредна шунка, нису пи најмање кварили добру вољу на овим састан-