Стармали

„ОФАРМАЛИ" ВР. 1. §А 188«.

Имам два кљусета; упрего сам их па ме труцкају као ђавола по џомби. Свупо ме стају, — али су за то и момачкп суетали. Авђалбанди. Ја лично ни[.оме нисам кгзао, да воју ј е — у је, — У Ј е > — У ј е - — Моја је сва заслуга скопчана са примпр и ј е м, — р и ј е м, — р и ј е м, — р и ј е м. Кафенхилер. II ја би да I останем барон, па макар после и изишао из владиног клупа. Један — а можда и више њих посланика Срба на хрв. сабору.

Рат је пужно зло; а уједно је и најбоља прилика да се човек покаже брату брат. Један министар финансије.

Успомена једне лепе госпођице, — Но НетеФИју. Мој новчаник празан је к'о глава У гдекога филозофа што је. Многих лепих успомена благо К'о новчаник чува срце моје. Ах, топ сЦеи, кад се сетим свога Путовања из Новога Сада! Била ми је сапутница пека Госпођица лепушкаста млада. Дуго сам је погледао немо, Јер сам врло стидљив међ женскима; Сирота Дмитар упропастио се, стао па гледа, а кад се освјестио, онда и он поче : „А господине, Бог с вами! што вам је?" „Још ме питаш што ми је; мичи ми се са очију, јер да ми на оца ти гледати није, одвалио би ти 25., да би се од сваке свалио." „Боже свети, шта је то?" Поручник оде срдито у воћар, а Дмитар у кухињу Гавру питати: „Ма брате Гавре, што се то догоди?" „Зло брате! Ми смо јутрос красна српца двизца жива уватили, свезали и у шталу метнули; кад мало прво лајтман у шталу завири, срнац се одвеза и кроз окно утека „ „Е — на што сам ја брате томе крив ?" „Мучи чојче, како није си крив ?" „Зашто ја?" „Ти си јутрос окно отворио и отворено оставио, а да је затворено било, не би утека. „А шта сам ја знао, да ћете жива врага донијети и у шталу метнути/ „Ето ну! — Лајтман каже, даби волио, да му је 100 фор. к врагу отишло, јер је мени зап(видио, да га још вечерас оберстару предам.^

Али она са мном зборит' поче. Видео сам да ме радо има. Немачка је глумица — рече ми И у Пешту у друштво је рада. Ето за ме прилике! ала је Срце моје закуцало тада. Огишли смо заједно на ручак. То је ретка госпођица била! После ]учка литру випа попи. Па шта беше ? .. ко да није пила. Зија. Циганске анегдоте, (Оригиналие. — Јоште ннгдс до саде не штампане.) о о о Свештеник. Ао-а! Циганине, колику ти кобасицу имаш у руци. А зар не знаш јадап, да је данас велики петак ! ? Ц и г а п и н. Па шта ћеш гу, господипе ! В ел и к и петак в е л и к а и кобасица. Кад буде мали петак, биће мала и кобасица. о О о С у д и ј а. Ето Циганине, ухватио те жапдар у крађи. — Шта ћемо сад! ? Циган ин. А шта му знаш, господипе кад је жандар. Опростп му. — Ухватио би он и тебе у крађи, да сп нешто Циганин. о О о Дође Цигаппн у чергу и нађе своје циганче крваво. — Море, Гајго, а ди ти је уво. „Ето, брате, видиш, зло јо то код господе бити! нигда не знаш од куд' ћете такова невиђепица пограбити." „Дабогме, господа, су господа." Али се за еада ие бој, ја ћу му за те говорити." „Дај молимте, ти знаш, да би ја волио, да ме гром ударио, него. ..." „А што ћеш брате де? Господа су господа!" Да знам, али. ..." „Није си ти баш сад толико крив, ја ћу за те молити, само гледај да ужина што брже готова буде, јер би он мога онако љут и зато планути, па онда је враг крив. „Ево — ево, сад на-брате." Гаври није толико, што се ужине тиче, за поручника било, колико ради свога благоутробја. За неколико минута ужина се на столу пушила, а поручник и Гавре онако гладни пријнули ваљано, а нијесу забо; авили ни на изврстну капљицу далматина. Кад су глад и жеђу, те диндушмане здрава ловачкога штумака отиснули, за камарише луле тако жељно, да један другога од дима преко стола видио није. (Продужиће се.)