Стармали

Бука. „Шта велиш о томе да ће ове годнне пропасти свет?" Шука. »Та може бити да ће пропасти „свети" само га ја не држим за „светог."

Бука. »Чујем да сад ,11 а ш е Д о б а" брани кикиндски програм." Шука. ,,Ама гогорио сам ја већ одавн:, да кикиндски програм ,,није још сасвим пропао." Ђука. Па да кад ће.п тп једаред рећп да је пропао. Шука. Ето видиш сад то велим, кад га већ ,,Наше Доба" брапи. Ђука. „А тако« . • 0.

Проба пера, С1јУП. Жене и тајне. Криво судиш, да су жепе На језику лаке; И да су им уста бржа Него што су шаке, Ако тако мислиш, Грешиш њином соју; Жена ум' -. чуваг тајпу, Али само — своју. С1УШ. Копривина хвала. Хв. лила се коприва: в Ја сам страшно цвеће, „Клепку метни на овај кајиш и објеси лисици о врат, само кајиш добро сапни! Гавре мучи и чуди се, узе кајиш, натакпу клеику и сапе чврсто лији око врата. „Вуци је замном." Гавре онако још забезекнут дрљачи лију за поруч" ником, а кад су више ш-гале дошли, стаде поручник, огледа се око себе, видили га тко, те се осмија и рече: „Држ' је чврсто онако као онда, кад си ју уватио." „Не бојте се, не ће ми бре ни сада утећи." Поручник се сагну, одвеза јој ноге и шуњку: „Упери ју уза страну, па ју далеко баци." Гавре је од себе отисну, а лија мислећи ваљда, да је још везана, остаде лежећи, а кад поручник к н.ој приђе и акну, клиси тета, па макац уза страну. Клепка звони, а лија, да се тога гендара курталише, све у трку с првим се ногама за врат вата, те тако грабуњајући се и главом на све стране завијајући замакну у грм и оде као из пушке преко бријега звонећи. Поручник да нукне од смија, а сирота Гавро зип'о, па за лијом зури. „Чекај мудра, неш ми више паса мучити." Тек се сад Гавре освјести и упита: „А господине, што Ви то учините?"

Гром у свашта удари, Ал у менс неће, Ја сам јупак једини Међ свеколким цвећем, Гром се боји од мепе, Да га не опечем." Шта да велим на ову Копривину хвалу? Њојзи нек је на дику, А памн — на шалу СПХ. Из брачног живота. У брачном жпвоту Има ствари глупи; Кад се жена изоштри, Онда муж отуии. г -Д—н

Шта су виђени и невиђени људи забележили у споменицу прошле године, Хвала Гарашанину на свему! Али кад би га смео смело сметнути, — чини ми се да би се на ново родио. Кр. М. Сви су мислили да ћу се убити. Већ се и разгласило да сам се убио. Мегк\уиг(И§! Како да се убијем, кад је нестало барута! А друго, ја нисам тако строг судија себи, — као што сам био другима. Милутинчић.

„Та видио си, што сам учинио г" „Уога ми сам ја вас све до сада за паметна држа." „Чујеш ти звонару, пази што брндаш!" „Молим опростите ми, ја се чудим, што ви живули сицу пуштиште и још јој онако добру клепку објесиште." „Ти си бена, не знаш ништа." Ја сам ју с клепком зато пуштио, да оне друге лисице расплаши, па ми неће више паса варати." „Ха-ха-ха ! Бога ми, Ви сте мудра глава; враг ијо, да ће ође сада и ципа лисица остати, кад виде и чују: да њева сека клепку носи." „Ну, ето видиш да је то добро." „И те како!" „Носи ланац у шталу, па кад Дмитар дође рећеко, да смо живу срну уватили и свезану у шталу донели, да се одвезала и кроз окно утекла ; али за живу главу истинт му казати не смијеш, јер је он брбљав, па да чују моји камеради, смијали бисемоме лову, јер знаш, да лисица сад у љету за ништо није." „Небојте се господине, неће зато ни жива душа знати." Ето ти и Дмитра, а поручник нањ засу: „Мрцина ти ниједна, увјек те учим, али бадава, ко ће бену научити."